Руски председник Владимир Путин отпутовао је на „нове територије“ у Луганској односно Херсонској/Запорошкој области у понедељак како би проценио војну ситуацију.

Одбројава се време до украјинског „контранапада“. Пристизање ракетних система „патриот“ у Украјину указује на размере мобилизације са циљем да се Русији нанесу тешки губици. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг дошао је у изненадну посету Кијеву, по први пут од када је отпочео рат.

Процурела документа из Пентагона указују на сумњичавост у погледу успеха украјинске противофанзиве, али Москва има сопствене процене. Пре свега, неоконзервативци не могу оставити на цедилу режим Зеленског, пошто би то значило отварање Пандорине кутије у тренутку када се Бајден спрема да објави кандидатуру за други председнички мандат, што значи да му је неприхватљива визија да Украјина сада губи рат.

У стварности, Украјина крвари. Рат исцрпљивањем је такав да у једном тренутку слабија страна доживи нагли слом, након чега окончање рата дође веома брзо. Тако се збило у Сирији када је извојевана победа у петогодишњој бици за Алепо децембра 2016, након чега су владине снаге извојевале серију војних победа, приводећи сукоб крају.

Кључно питање

Рат исцрпљивањем у Украјини можда делује као „пат позиција“ али кључно питање је ко трпи веће губитке. Нема спора да су, упркос масивној војној, обавештајној и финансијској помоћи Запада, руске снаге приковале Украјинце дуж целе линије контакта.

Руски амбасадор у Британији недавно је изјавио како је сразмера губитака у рату исцрпљивањем отприлике седам украјинских војника на сваког страдалог руског војника. Како бисмо ово ставили у перспективу, западни медијски извештаји процењују да ће око 35.000 украјинских војника бити ангажовано у предстојећој контраофанзиви дуж 950 километара дуге линије фронта док, према Путиновим речима, руска резерва на фронту броји 160.000 војника.

Украјински системи противваздухопловне одбране су у критичном стању. Руси имају надмоћ у артиљерији и тврдо утврђену линију фронта дуж које је у протеклих пет или шест месеци изграђена вишеслојна линија одбране са минама, земљаним и другим препрекама које би требало да онемогуће напредовање тенкова.

Украјинци изводе очајнички гамбит, пошто је Украјина изгубила велики део својих најискуснијих војника (процењује се да је претрпела 120.000 жртава) против Руса који имају ваздушну и ракетну надмоћ, против-ваздухопловну и артиљеријску супериорност као и, пре свега, бројчану предност у обученом људству.

Области које је Путин одлучио да посети –Херсон/Запорожје и Луганск – су оне у којима се очекује украјинска контраофанзива. Путин је од команданата на лицу места чуо каква је војна ситуација. Сигурно да ће ова сазнања утицати на његове одлуке у погледу руског контраделовања, било дефанзивног или офанзивног.

Упркос процурелим документима из Пентагона и последичном метежу и конфузији у Вашингтону и европским престоницама (укључујући и Кијев), украјински контранапад ће бити изведен са циљем да се поврати барем делић изгубљених територија. То је очајнички коцкарски потез.

Реализам Хаса и Капчана

Међутим, Вашингтоном још увек господаре заблуде. Ово је очигледно уколико се прочита недавни чланак из Форин аферса који су коауторски написала двојица ветерана америчког естаблишмента – Ричард Хас и Чарлс Капчан, виши сарадници Савета за спољне односе који је насловљен као Западу треба нова стратегија у Украјини; и поднасловом: План за пребацивање са бојног поља за дипломатски сто. (Српски превод текста објављен је на Новом Стандарду под насловом: Овако не иде, Америци треба план Б у Украјини; прим. НС).

Овај чланак великим делом подржава митове које шире неоконзервативци (да је руска специјална војна операција претрпела неуспех и да се „рат одвија много боље по Украјину него што се очекивало“), али у њему има и трачака реализма. Текст је заснован на тези која тренутно преовлађује у Вашингтону: да „најизгледнији исход сукоба није потпуна украјинска победа већ крвава пат позиција“.

Хаас и Капчан пишу да „у тренутку окончања украјинске офанзиве, Кијеву би могло бити пријемчиво дипломатско намирење, након што исцрпи расположиве опције на бојном пољу и пошто се суочи са све већим ограничењима у погледу расположиве живе силе и помоћи са стране“.

Аутори узгредно запажају да руско вођство такође располаже различитим опцијама и калкулацијама, пошто западне санкције нису успеле да обогаље руску економију. Подршка јавности за вођење рата и даље је снажна (преко седамдесет одсто) и Москва осећа да време ради за њу, пошто моћ и одлучност Украјине и њених западних присталица слабе, па Русија знатно да прошири своје територијалне добитке.

Неприхватљиво за Русију

Хас и Капчан на моменте делују као да су пали са друге планете. Не схватају да Русија никад неће прихватити примирје током којег би НАТО наставио да снабдева Украјину војним средствима и да интегрише Кијев у оквире Алијансе.

Због чега би Русија пристала на такве игре док Запад формализује украјинско чланство у НАТО – то јест да пристане на још једну репризу гротескног провизорујума који је трајао од споразума у Минску 2015. до руске специјалне војне операције?

Путинова посета новим територијама у кључном тренутку када рат исцрпљивањем досеже свој врхунац шаље снажан сигнал да Русија има офанзивни план и да није на Бајдену да одсвира крај овог посредничког рата – било због замора, било због горућих потешкоћа у Азијско-пацифичком подручју, било због расцепа западног јединства, или из неког сасвим другог разлога.

Исто тако, мало је вероватно да ће Русија икада прихватити примирје са режимом Зеленског, којег Москва види као марионету Бајденове администрације. Али како Бајден може да се отараси Зеленског док се чује звекет костура из породичног ормара? (алузија на истраге о корпуцији Бајденовог сина у Украјини; прим. прев).

Шта Руси хоће?

Али најважније је што руско јавно мњење очекује од Путина да се држи завета који је дао када је наредио покретање специјалне војне операције. Било шта мање од тога значило би да су десетине хиљада руских живота улудо изгубљене.

Није у бити Путинове политичке личности да игнорише опште расположење руског јавног мњења – или да игнорише психолошки узицај фотографија насилног исељавања монаха (које је Кијев прогласио за пету колону) Печерске лавре на руску колективну психу. То је био срачунати политички потез Зеленског уз прећутно западно охрабрење (овде и овде).

Оно што би неоконзервативци у САД тек требало да схвате јесте да нису успели да потчине Русију упркос изливима увреда на њену националну част, поноситу историју и завидно богату културу. Зашто би Русија нормализовала односе са државама које су узурпирале њене девизне резерве и увеле тако драконске санкције које су нашкодиле њеној економији?

Америчка министарка финансија Џенет Јелен признала је на Си-Ен-Ену да санкције можда угрожавају хегемонију америчког долара, премда у својим запажањима о последицама није отишла до краја.

У међувремену, стратешко партнерство Русије и Кине је ојачало, на шта указује и ове недеље показана спремност Москве да у координацији са Пекингом ради на отклањању војних изазова на Далеком истоку (видети мој претходни текст). 

Далеко од тога да је Русија изолована. Напротив, она располаже стратешком дубином на међународном плану. Са друге стране, након прве године рата, систематско опадање Запада и америчког глобалног утицаја постало је неумољив историјски процес.

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард

Извор Indian Punchline

Насловна фотогрфија: ТАСС