М.К. БАДРАКУМАР: Бајден неће спречити рађање мултиполарног света

Мултиполарност неумитно слаби савезе који су раније били основа америчке ноћи. Због велике унутрашње кризе, САД нису у стању да преокрену тај процес

Три догађаја ове недеље наглашавају да растућа мултиполарност светског поретка неумољиво слаби успостављене савезе који су раније пружали потпору Сједињеним Државама да очувају своју глобалну хегемонију током прошлог века. С обзиром на величину унутрашње кризе у САД, Вашингтон неће бити у стању да заустави губљење контроле над својим савезништвима.

Препирка између Сједињених Држава и Турске на виртуелном састанку министара спољних послова земаља чланица Северноатлантског савеза (НАТО) прошлог уторка била је неуобичајен догађај. Чланице НАТО-а су и раније имале различита гледишта у вези са одређеним питањима. Добар пример је резервисаност Немачке и Француске у погледу америчке инвазије на Ирак 2003. године. Али америчко-турска препирка прошлог уторка је квалитативно другачија и потенцијално далекосежнија.

Фрустрираност САД

Одлазећи амерички државни секретар Мајк Помпео оптужио је Турску за подстицање тензија са савезницима у Медитерану и удварање Кремљу куповином противваздушног система руске производње. Француски министар спољних послова Жан-Ив ле Дријан подржао је Помпеа рекавши да би било немогуће постићи кохезију унутар савеза ако би Турска опонашала руски агресивни интервенционизам.

Турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу је, наравно, узвратио Помпеу оптужујући га да је подстрекивао европске савезнике да се удруже против Турске, да се слепо приклонио Грчкој у регионалним сукобима, да је одбио да Анкари прода амерички противваздушни систем Патриот, и да подржава курдске „терористичке организације“ у Сирији. Тврдио је да су Сједињене Државе и Француска подстицале сукоб у Нагорно-Карабаху подржавајући Јерменију у рату који је Азербејџан добио уз турску војну помоћ.

Заправо, Чавушоглу је говорио истину. Сједињене Државе се све више осећају фрустрирано због тога што је Турска почела да води независну спољну политику која често поткопава блискоисточне стратегије Вашингтона. Заправо се ради о томе да Анкара продубљује своју стратешку аутономију, истражујући потенцијале мултиполарности у међународним односима.

Помпео и Ле Дријан су били критички настројени и због тога што Турска води политику која антагонизује Русију на регионалним нивоу почевши од Украјине, Крима и Црног мора, преко Нагорно-Карабаха и Грузије, па све до Либије и Сирије у источном Медитерану (видети овде, овде овде и овде). С тим у вези, парадоксално је да Турска такође служи америчким интересима и консолидацији НАТО-а у Црном мору и будућим плановима проширења у региону Сахела у Африци (за који Либија представља улазну капију).

Изградња Северног тока 2

Други догађај од огромног значаја за трансатлантски савез такође се одиграо прошле недеље, када су немачке власти за бродски саобраћај објавиле упозорење бродовима да избегавају одређене зоне Балтичког мора у периоду од 5. до 31. децембра.

У међувремену, веб-сајт који прати кретање бродова (Marinetraffic.com) такође је приказао руске бродове за полагање цеви (Фортуна и академик Черски) како се крећу према истом подручју. Очито је да Москва, у консултацијама за Берлином, наставља са обновом рада на пројекту изградње гасовода Северни ток 2 који је био прекинут пре годину дана, крајем 2019., због америчких санкција које су претиле да замрзну имовину и уведу визна ограничења компанијама у међународном конзорцијуму укљученом у пројекат (који укључује европске играче као што су немачке компаније Винтершал и Унипер, холандско-британски гигант Шел, француски Енџи и аустријски ОМВ).

Амерички председник Доналд Трамп оптужио је Немачку да је „талац Русије“ због њене енергетске политике. Амерички дипломата у Немачкој Робин Квинвил изјавила је у суботу за лист Ханделсблат да је „сада време за Немачку и ЕУ да уведу мораторијум на изградњу гасовода“, што ће послати сигнал Русији да Европа није вољна да прихвати „њено (руско) трајно малициозно понашање… гасовод није само економски пројекат, већ и политички пројекат који Кремљ користи како би заобишао Украјину и поделио Европу“.

Једанаест милијарди долара вредан пројекат Северни ток 2, који води руска државна енергетска компанија Гаспром и који је више од 90 процената завршен, удвостручиће количину природног гаса који Немачка може да увезе из Русије, и када једном буде завршен испоручиваће до 55 милијарди кубика гаса годишње. Приступ јефтином руском гасу пресудан је за немачку економију која се удаљава од нуклеарне енергије и угља.

Немачка канцеларка Ангела Меркел морала је да донесе одлуку да ли ће подлећи америчким претњама и тако нанети велику штету немачкој економији; као и по питању тога да ли ће се придружити Сједињеним Државама у ставу да Русија представља претњу.

Мадурова паметна игра

У поређењу са горенаведеним догађајима, парламентарни избори у Венецуели 6. децембра спадају у другу категорију, али такође истичу линије поделе симптоматичне за мултиполарни светски поредак. Иза кулиса тамошњих избора одвијао се снажни притисак Трампове администрације усмерен ка „смени режима“ у Венецуели, који је пропао. Што је још важније, марионета коју је Вашингтон признао за „председника“ Венецуеле, Хуан Гваидо, безнадежно је дискредитован у сопственој земљи.

Избори одржани у недељу само ће учврстити позицију председника Николаса Мадура и оставити Гваида на политичком леду. Мадурова екипа спремна је да преузме контролу над Народном скупштином, једином институцијом која још увек није у њиховим рукама. Самоуверени Мадуро је на изборном скупу ове недеље рекао: „Знам да ћемо остварити велики тријумф. Знам то! Решићемо проблеме које имамо са новом Народном скупштином. Опозиција, екстремистичка десница нема план за државу“.

Нема сумње, недељни изборни пораз ће потенцијално оставити опозицију у небраном грожђу. Гваидова завера није успела. Аналитичари кажу да је опозицији коју је предводио Гваидо недостајало јасно усмерење, и да је погрешила стављајући превелики нагласак на покушај да придобије подршку Запада. Гваидо је позвао на јачање санкција САД и ЕУ, иако су анкете показале да се 71 одсто Венецуеланаца противи застрашујућим санкцијама.

У геополитичком погледу, изборна победа ће ојачати Мадура у очима спољних савезника, помажући његовом режиму да заобиђе санкције САД и ЕУ. Мадуро жели да Кина осети да постоји институционални оквир који може пружити подршку споразумима попут оних о нафти или инфраструктури, али и други венецуелански савезници, попут Русије, Мексика, Турске и Ирана, такође могу да одахну.

Неке европске земље већ постају забринуте због тога што се Гваиду даје „карт бланш“ да бесконачно дуго обавља функцију вршиоца дужности председника. Сматрају да је признање нечије функције без победе на изборима, без потврде, попут именовања цара. Можемо очекивати од Бајдена да ублажи америчку реторику према Венецуели и можда попусти неке од економских санкција које је наметнуо Трамп.

Мадуро је заправо честитао Бајдену и поручио да је спреман за дијалог са Сједињеним Државама. За време боравка Бајдена у Белој кући, америчко-венецуеланске тензије би могле да буду релаксиране, уз покушај тражења платформе за разговоре. Све у свему, Мадуро је паметно искористио мултиполарност у светском поретку како би се изборио са пројектом Трампове администрације да га свргне са власти.

Финансијска подршка коју су му пружиле Кина и Русија постала је његова сламка спаса. Кремљ је показао спремност да му пружи и егзистенцијалну заштиту. Дана 10. децембра 2018. године, на међународни аеродром Симон Боливар у близини Каракаса слетела су два руска стратешка бомбардера „блекџек“, способна да носе нуклеарно оружје. Авиони су слетели због заједничке војне вежбе чији је циљ био да покаже спремност Москве да ојача Мадуров положај.

Симболика је била јасна: Нови светски поредак изграђен на мултиполарној основи сахранио је Монроову доктрину. Њено васкрснуће у актуелним околностима постало је немогуће. Мале земље, попут Венецуеле и Еквадора, воде спољну политику која нашироко превазилази оквире западне хемисфере.

Што се трансатлантског савеза тиче, Бајден је изјавио да даје предност трансатлантским односима, али да ће услови ангажовања морати да се редефинишу. Меркелова је недавно рекла: „Морамо дефинисати наше сопствене европске интересе, а то такође укључује заједничку основу за спољну политику, економску политику, дигиталну политику и још много тога“.

Турска не иде тако далеко да третира НАТО као да је у стању „мождане смрти“, да се послужимо речима француског председника Емануела Макрона. Али Турска је несумњиво наговестила да је у стању да се годинама жестоко сукобљава са другим НАТО чланицама, доказавши да је војно најагилнија чланица западне алијансе. И да је нарочито спретна у постизању својих циљева употребом тврде моћи.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: geopolitika.hu

 

Извор Indian Punchline