Љепојевић: Западни амбасадори се у српским земљама понашају као колонијални гувернери

ВЕЋ дуго времена амбасадори западних земаља се у српским земљама понашају као колонијални гувернери а у ствари њихова бахатост је прије свега прикривање политичких празнина њихових земаља и одсуства било какве јасне политичке визије.

Све је постало привид а очигледно је да су увјерени да им та бахатост успјева.

У политичком животу српских земаља је створен и још један необичан апсурд – западни амбасадори се понашају не као представници својих земаља него као кључни играчи на унутрашњој политичкој сцени опредијељени само за једну страну. Они, кријући се иза звучних имена њихових земаља, покушавају и то поприлично агресивно да кроје унутрашњу политичку географију.

Та бахатост повремено прелази у прави политички терор. Они захтјевају и намећу правила као да су они били на изборима, уводе санкције, коментаришу и генеришу судске процесе и праве кадровске листе.

Најбизарнији су случајеви до недавног амбасадора Норвешке и Велике Британије у Србији који су, посебно норвешки, скоро свакодневно засипали јавност порукама, готово уцјенама, да је за Србију једини пут и најбоље да постане чланица Европске уније (ЕУ). А Норвешка је два пута на референдумима одбила да постане чланица ЕУ а Велика Британија одлуком већине њених грађана изашла из ЕУ, одбацила је Брисел.

У чије име оне говоре и кога представљају?

Утисак је да је лидер западних амбасадора, у свим српским земљама, амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил. Поред дијељења лекција о унутрашњим питањима Србије, њему је најомиљенија тема Русија па је чак једном, незадовољан противљењем велике већине грађана увођењу санкција, рекао како Срби не знају шта је Русија.

Недавно је, поводом рата у Украјини, изјавио да је „за Србију потпуно неодрживо да остане у добрим односима са Руском Федерацијом“. И, наставио је да „боље можемо да видимо шта ће бити будућност Украјине, него Русије. Мислим да се Русија заиста довела у веома непознате воде. Не знамо где ће бити Русија“.

А истовремено у његовој земљи се и званично признаје да није јасно шта ће бити са Украјином а не са Русијом и да Украјина, упркос НАТО подршци, губи рат.

Амбасадор Хил је као прави колонијални гувернер током недавних избора у Србији у Београду обилазио неколико бирачких места и изјавио како му је драго да људи гласају. Невјероватно, шта амерички амбасадор мисли о Србима и грађанима Србије – као да су они тек пали с гране.

Један високи западни дипломата је аутору ових редова недавно у приватном разговору признао да досадашња западна политика према Србији, Републици Српској и посебно према Косову и Метохији једноставно не функционише и то се и признаје у интерним дипломатским разговорима на Западу.

Неопходно је, рекао је, пронаћи нови модел политике. Неопходно је, али га још нема.

Нешто се, ипак, покушава а најновија идеја у тим покушајима је оживљено проширење Европске уније. Један од главних циљева те идеје су Косово и Босна и Херцеговина. Вјерује се, наиме, да би преко мита о Европи Република Српска могла да буде елиминисана као политички идентитет.

Тако је на састанку унутар Политичког форума ЕУ-Босна и Херцеговина у Бриселу свечано саопштено да је Европска комисија „спремна да у марту наредне године одобри отварање преговора са Босном и Херцеговином“. Али, предсједник Републике Српске Милорад Додик је истовремено поручио да „ако треба да на крају тог пута буде елиминисана Република Српска у томе неће учествовати“.

Обновљена прича о проширењу ЕУ је нова обмана и сведочанство да Брисел нема идеја како да изађе из егзистенцијалне кризе па своје постојање покушава да оправда наводно новим чланицама. Највећи је апсурд позив Украјини.

Према правилима, све чланице морају да се сложе, али премијер Мађарске Виктор Орбан је изашао са састанка. То је протумачено као да је прихваћено јер Орбан није уложио вето. Јефтина обмана. Није било сагласности свих.

То је нови корак ка крају ЕУ а не проширењу.

И наравно, у Бриселу је тих дана био и амерички амбасадор Хил који је поручио да ако Србија испуни захтјеве ЕУ Америка ће помоћи европским амбицијама Београда. На примедбу да Брисел тражи де факто признање Косова и Метохије, Хил је рекао да је то игра ријечи а Америка то види као „нормализацију односа“.

Још једна обмана. Америка дакле види „нормализацију односа“ између двије државе.

То није игра ријечи.

И онда је ту магична формула „реформе“, морају да буду реформе. Европски комесар Оливер Вархељи је навео да је Босни и Херцеговини потребан додатни напредак у области реформи и кључних обавеза. А да ли су реформе остварене – одлучују у Бриселу.

А док трају реформе све остаје по старом и високи представник и стране судије. У преводу, све остаје по старом док су реформе а кад ће се завршити одлучује Брисел, тачније амерички амбасадори.

Да ли амбасадори заиста вјерују да та још једна обмана може да успије? Да ли ти амбасадори заиста мисле да лажима и бахатошћу могу да промијене реалност? Да ли стварно мисле да они који су лажима довели до бомбардовања и Републике Српске и Србије и убијали недужне људе да им сада они преживјели могу било шта да вјерују?

Ако је судити по њиховој бахатости изгледа да они вјерују.

Бахатост и лажи ипак не помажу. Реалност и промјене у свијету су сасвим другачији и, упркос изјавама амбасадора, тога су свјесни и у ЕУ и у Америци.

Већ дуго је успостављена пракса да се оно шта мисле велики а неће да кажу препусти мањим земљама да објаве и пусте у јавност. Тако је недавно искусни естонски дипломата и оснивач Конзервативне партије Естоније и дугогодишњи посланик Март Хелме у естонским публикацијама објавио анализу у којој истиче да се руши међународни прозападни поредак успостављен после краја Хладног рата. Хелме у тој анализи процјењује шта би се могло десити током наредних десет година. А познат је и до сада по исправним и тачним процјенама.

Хелме предвиђа да ће Босна и Херцеговина престати да постоји као држава а врло је вјероватна и подјела Косова између Србије и Албаније.

Он процјењује да ће Абхазија и Јужна Осетија, ранији дијелови Грузије, постати дио Руске Федерације.

Такође сматра да је врло вјероватно да ће Азербејџан уз подршку Анкаре заузети јужни дио Јерменије како би успоставио копнену везу са Турском. У исто вријеме Турска ће припојити себи и Сјеверни Кипар.

Другим ријечима, предстоји промјена граница.

Естонски дипломата и посланик вјерује да ће Европска унија, ОЕБС, НАТО и Америка послије серије протеста и позива да се обнове старе границе на крају прихватити ову измјену географије. Шта више, Америка ће потом покренути помирење, постаће предводник помирења.

Вриједило би напоменути да Естонија има веома блиске и интезивне везе са Америком и да је недавно потписала нови споразум о сарадњи у безбедности за вријеме од 2024. до 2028.

Водећи геополитички аналитичар у Естонији, блиска европским и америчким круговима, др Кристи Раик указује на недавну епизоду када је Русија на састанку ОЕБС-а у Скопљу ставила вето на амбицију Естоније да идуће године предсједава Европском организацијом за безбједност и сарадњу.

Она, према ономе што су објавили медији у њеној земљи, оцјењује да је то још један знак да је „јединство Запада према Русији слабије него што се претпоставља и какав се утисак намеће јавности. Естонија и остале Балтичке државе су потиснуте из Европске безбједносне политике“.

На самиту у Скопљу чак се није могао чути ни глас сталног представника Америке у тој организацији Мајкла Карпентера. И није било оних који би бранили пријаву Естоније.

„Они су једноставно прихватили вето Русије и номиновали Малту као будућег предсједавајућег“.

И онда је делегација Естоније одлучила да напусти скуп а потом и Литванија, Латвија и Украјина. И то је, подсјећа, у медијима представљено као да су напустили скуп због присуства Сергеја Лаврова. А није због њега, написала је др Раик и навела да тај протест нико није ни регистровао.

Њена процјена је да изгледа да западне, прије свега велике, земље ипак желе да сачувају ОЕБС као преостали, постојећи форум гдје би могле да се сретну са Русијом када се изроди нова ситуација у будућности и када ће сусрет са Русијом бити потребан.

Када би таква ситуација могла да дође?

Одговором на то питање се бави и Март Хелме и процјењује да то прије свега зависи од тога шта ће се десити са евро-атлантским односима у наредним годинама. Да ли ће Европа остати приоритет на америчкој почитичкој агенди или ће Америка одлучити да Европљани треба да почну да се ослањају на саме себе а Америка ће своју пажњу усмјерити ка Блиском истоку и Пацифику.

У случају, написао је Хелме, да се Америка повуче из Европе онда ће и Вашингтон и велике европске државе кренути у трговачке преговоре са Москвом како би створиле нови и прихватљив баланс на Старом континенту.

Мећу евро-атлантистима је посебну забринутост изазвало ћутање званичног Вашингтона на изјаву руског председника Владимира Путина 14. децембра да Русија „вјерује да је Америка важна и неопходна земља у свету али садашња империјална, апсолутно империјална политика њу омета“.

Изостала је очекивана негативна реакција Вашингтона што је изгледа забринуло многе европске земље.

Динамика промјена у савременом свијету сугерише да би се све то могло да деси много брже него што се претпоставља.