Линдзи Грејем у Дизниленду: Магични штапић за рат на Блиском истоку

Getty © Hannes Magerstaedt / Contributor

Републиканац Линдзи Грејем је ових дана успео да у неколико фотографија сажме читаву моралну беду вашингтонског интервенционизма. Док се на Блиском истоку нижу мртви, а свет још живо памти слике сахране 175 девојчица страдалих од „томахавка“ у основној школи у Минабу, сенатор из Јужне Каролине – један од најтврђих и најгласнијих америчких јастребова – слободне дане проводи између забавних паркова у „Дизниленду“ и стрељане у којима гађа глинене голубове.

„Провео сам неко време гађајући глинене голубове у округу Еџфилд. Тешко да може боље од тога“, написао је Грејем и незаборавне тренутке поделио са јавношћу уз фотографију, навукавши тако бес таблоида.

Али оно што је уздрмало америчке медије није то што је Грејем, као заштитно лице оних који прижељкују да од Ирана направе кућу страве, одвојио време да се са пријатељем и његовом ћерком провоза кроз „Дизни ворлд“, већ то што нема осећај за тајминг – што одлази у забавни парк док федерални радници не примају плате због застоја у финансирању Министарства за унутрашњу безбедност.

Оне који ове призоре не гледају из америчког дворишта мучи нешто друго: човек који годинама отворено прижељкује ударе, бомбардовање и показивање снаге свету, делује потпуно растерећено пред последицама политике коју промовише.

Сенатор, који је у годинама у којима су већ одавно прежаљени пропусти из младости и који нема потомке који би му послужили као „олакшавајућа околност“, три дана проводи у „Дизниленду“ као на ђачком распусту. Далеко од кризе у сопственој земљи у којој расту трошкови живота, још даље од рата на Блиском истоку.

„Био сам позван на састанак у Јужној Флориди у петак са Трамповим званичником Стивом Виткофом да разговарамо о могућности односа између Саудијске Арабије и Израела. Отишао сам у Орландо после да се видим с пријатељима. Већ сам се вратио у Јужну Каролину“, објаснио је Грејем како је у предах у решавању кризе на Блиском истоку пронашао у забавном парку.

Грејем није било какав сенатор, његова званична биографија га слави као једног од најватренијих заговорника „снажне националне одбране“. У пракси то значи да кад год негде треба запретити, послати „томахавком“ поруку или додатно долити уље на ватру, Линдзи Грејем је ту – спреман и гласан. Он је оно лице Америке које рат увек види као опцију за друге и никада као цену за себе.

Зато призор сенатора који из редова у којима се чека вожња на некој од „Дизни“ авантура прелази право у стрељану није тривијални трач из америчких таблоида, већ готово савршена политичка метафора: рат другима, разонода себи и својима. Мало забавног парка, мало глинених голубова, између ред изјава за медије о сили и демократији и, ето, читавог спољнополитичког креда једног вашингтонског јастреба.

У томе и јесте суштина јастребовског лицемерја: Грејем и њему слични никад не жртвују свој комфор, своју сигурност и свој мир. Увек су то туђи џепови, туђе судбине и туђи животи. За њих су чак и места попут Минаба само тачке на мапи, а мртва деца тек фуснота у геополитичком обрачуну који ће касније објашњавати из телевизијског студија.

Зато, Грејемова дизнијевска епизода није пука бизарност, него дијагноза. И слика политичке касте која је толико дуго живела од туђих ратова да је потпуно изгубила осећај за пристојност. А призор овог јастреба са ружичастим штапићем за балоне од сапунице најупечатљивији портрет вашингтонске елите данас, добро већ огољене у Епстиновим фајловима.