Леонид Савин: Фашизам и социјалдемократија у САД и Европи нису антиподи већ близанци

Амерички писац Џон Голдберг описао је прелаз САД на тоталитарне методе владавине, а Фидел Кастро је упозорио да ће Русија поново морати да се бори против фашизма само што ће се он тада називати демократијом

Већина данашњих политичких партија у Европи представља умерено крило фашизма, а многе странке које се сматрају левичарским подржавају фашизам, пише руски геополитичар Леонид Савин за сајт „Геополитика“.

Фашизам се можда променио у нијансама, али суштински је остао исти. У Русији се фашизам обично повезује са Другим светским ратом и огромним жртвама совјетског народа, у Латинској Америци са страшним искуствима диктатура, док у Европи подсећа на политичке експерименте који су довели до Нирнбершког суда.

Права борбена организација буржоазије данас је војни блок НАТО-а. Фашизам је директан производ буржоаског друштва. Још 1924. године Стаљин је тврдио да је фашизам „борбена организација буржоазије, коју подржава социјалдемократија“. Заправо, социјалдемократија је умерено крило фашизма.

Фашизам не може постићи успехе у рату или у управљању државом без подршке социјалдемократије, као што ни социјалдемократија не може постићи успех без фашизма.

Фашистичке и социјалдемократске организације не оповргавају једна другу, већ се надопуњују; оне нису антиподи, већ близанци. Фашизам је настао у контексту кризе империјализма и осмишљен је да се бори против пролетерске револуције. Буржоазија не може да се одржи на власти без подршке фашистичког блока.

Погрешно је мислити да „пацифизам“ води елиминацији фашизма. У стварности, пацифизам је афирмација фашизма, само што се овде његово социјалдемократско крило налази у првом плану.

Ови самопроглашени пацифисти данас су део већине европских парламентарних партија. Они су једногласно подржали бомбардовање Либије 2011. године и разарање Сирије. Године 2014. отворено су подржали пуч у Украјини, а потом су стали на страну неонацистичке хунте.

Знајући из сопственог историјског искуства до чега ће таква политика довести у Украјини, Русија је устала у одбрану рускојезичног становништва. Тада су Русију осудили „фашистички пацифисти“ у САД и ЕУ.

Прави непријатељ је амерички и европски либерални фашизам

Упозорења на ову појаву нису стизала само из Русије. Током сусрета са Максом Лесником, Фидел Кастро је рекао да ће Русија поново морати да се бори против фашизма, само што ће се фашизам тада називати демократијом.

У јулу 2014. Кастро је разоткрио однос збивања у Украјини и у Појасу Газе, указујући на сличност акција Израела и Украјине. Међутим, тадашњи председник САД Барак Обама назвао је агресивне акције владе Порошенка и израелско систематско убијање стотина палестинске деце „чином самоодбране“.

Улога САД у спонзорисању својих фашистичких сателита у многим регионима света је огромна. Амерички писац Џон Голдберг је у књизи „Либерални фашизам“ описао трансформацију политичког система у САД и прелаз на тоталитарне методе владавине у управљању државом.

У ствари, упркос демократској реторици у САД, видимо да су многи од ових елемената већ били присутни у оригиналној верзији италијанског фашизма. Реч је о фашистичкој идеји државне корпорације.

Систем управљања државом у САД заснива се на принципу „гвозденог троугла“, где конгресни комитети, званичници и интересне групе (лобисти) представљају стварну моћ, која доноси одлуке на основу међусобно повезаних интереса.

И у САД и у земљама ЕУ народи су отуђени од доношења одлука. И у САД и у ЕУ постоје покушаји да се као диктатори жигошу лидери држава које се супротстављају савременом корпоративном фашизму и није случајно што су то лидери социјално оријентисаних држава. Управо зато у либералној америчкој и европској штампи демонизују лидере попут Владимира Путина, Николаса Мадура, Си Ђинпинга, Мигела Дијаз Канела и других.

Доктрине и званични документи Вашингтона показују жељу елите ове земље да одржи своју хегемонију. Многе земље се у Америци данас сматрају претњом, чак и уколико немају границу са САД.

Потребна је ближа међународна сарадња како би се ове тенденције зауставиле. Војни, политички, дипломатски и медијски фронтови сада су уско повезани.

Предстојећа победа руске војске доприноси не само поразу украјинског фашизма, већ доводи у питање и оправданост војне помоћи НАТО-а и демонстрира бескорисност подршке неонацистичком режиму у Кијеву.

Потребно је да дубље разумемо политику америчког неоимперијализма у Латинској Америци и деструктивне методе које користи Вашингтон. Како закључује Савин, свест о садашњој ситуацији, усклађеност деловања и међународна солидарност представљају „кључ наше заједничке победе.“