Аналитичари су људи који се баве тихом професијом која изискује размишљање, али резултати њихове делатности потресају народе. Руски институт за стратешка истраживања се с правом сматра једним од највећих центара мозгова у Русији. Западне колеге воле да праве аналогије са сопственим центрима од којих су неки, на пример, неславни Ренд корпореjшн – основани још далеке 1946. године. У сваком случају, одлуке које се доносе у тишини ових кабинета сигурно долазе до самог врха извршне власти у Русији. «Радоњеж» се срео с власником овог блага – Леонидом Петровичем Решетњиковом, који је пристао да расветли кључна питања везана за проблем међународне безбедности почетком 2016. године.
Дописник: Како бисте окарактерисали тренутне односе с блоком НАТО и његовим европским представницима?
Л.П. Решетњиков: Две хиљаде петнаеста година је била врло сложена за Русију, то је била година у којој је Русија окушала своју чврстоћу и издржљивост. И ова година је за Русију била успешна без обзира на све – на догађаје везане за Украјину, на догађаје везане за Сирију и Турску. Али је ова година још једном јасно и отворено показала да западноевропски партнери заправо нису самостални. Ми смо то у принципу знали, али смо мислили да у вези с неким питањима Европа ипак може заузети свој став и супротставити се диктату САД. Међутим, испоставило се да је Европа до те мере ослабила, да је до те мере изгубила самосталност и снагу, тако да се сви разговори и преговори, сва разматрања с њом у принципу могу избећи и може се разговарати директно с Вашингтоном.
Могу да наведем занимљив пример – недавно смо неколико сарадника и ја два дана говорили на Универзитету у Пизи пред студентима и постдипломцима – младим политиколозима. Заједно с нама био је бивши заменик министра одбране Италије, и након што је чуо наша излагања, отворено је изјавио пред аудиторијумом: «Знате, у НАТО-у сам био у војном комитету. Једном смо се ми Европљани окупили и разматрали проблеме и дуго времена нисмо могли да донесемо ниједну одлуку. Али чим би дошао амерички представник одлуку смо доносили за 2 минута.» Такво је право стање ствари: потпуна несамосталност, потпуна зависност Европе од става САД. То, наравно, отежава рад нашег руководства и спољнополитички правац наше земље чини сложенијим. И ми смо данас практично једини заштитници оних хришћанских вредности које су биле карактеристичне за Европу XIX и прве половине ХХ века. Ове вредности нестају због тога што их се европска елита одрекла. Зато су њихове земље кренуле марионетским путем и послушне су САД.
Дописник: Питање се тиче могућег окретања Русије према Истоку: све више и више се говори о потреби за освајањем источних крајева Руске Федерације. Недавно је изашао закон и већ је почео да се примењује – о додељивању земље на Далеком истоку. Међутим, нашли су се западни аналитичари који овај приступ Руске Федерације везују за могућност не само потпуног окретања Русије на Исток, већ и окретање од Запада. Западна Европа нема суверенитет; Америка није наш пријатељ… Можда је заиста дошло време за освајање ових скоро ненасељених крајева и за сарадњу с нашим источним партнерима?
Л.П. Решетњиков: Добро питање. Код нас се ова реченица или ова теза – «окретање ка Истоку» – не тумачи увек тачно. Одмах се појављује идеја да потпуно заборављамо на Европу и да почињемо да тргујемо и да развијамо политичку, економску и војну сарадњу с азијским земљама. Апсолутно је тачно да окретање ка Истоку подразумева кулитивисање наше, руске територије која се налази преко Урала, којој је посвећена врло мала пажња због тога што се налазе далеко од Западне Европе и наша сарадња се завршавала негде до Урала. Сад се ради управо о култивисању наше територије сопственим снагама, наравно, уз коришћење економског потенцијала који се налази ван граница наших далекоисточних крајева – потенцијала Кине, Јужне Кореје, Сингапура, Малезије, Индије и Пакистана. Тако да је таква формулација проблема веома добра, јер ако се сад не окренемо и ако не почнемо озбиљно да радимо на култивисању Сибира и Далеког истока може се појавити реална опасност од губитка територије и одласка становништва одатле. И сад је у току исељавање: ово иде у прилог многим градовима. Краснојарск и Новосибирск су порасли зато што људи одлазе с Далеког истока. Због тога је задатак актуелан, само га не треба тумачити тако да ћемо уместо Европе бити с Кином. Не! Једноставно, знатан део напора које смо раније усмеравали на Западну Европу сад се пре свега преусмерава на наше територије и наше крајеве, на индустрију Далеког истока, пољопривреду, нове облике давања земље нашим држављанима, на развој инвестиционе и других облика сарадње с овим земљама.
Многобројни сусрети с пословним људима и политичарима из Јужне Кореје говоре о великој заинтересованости Јужнокореанаца. Ово важи и за Кину, као и за Индију. Зато тамо имамо велике могућности. Наш цар Николај II је својевремено прогласио напредовање у овом правцу и саградили смо железницу до Владивостока, узгред речено, врло брзо и не користећи рад робијаша; подигли смо станице, градове и индустријска предузећа. Тако смо култививали уску траку од Урала до Владивостока. На овој траци смо, нажалост, у току свих година совјетске власти и остали. Нисмо имали ни довољно снаге, ни времена, ни разумевања за даље напредовање. Сад се поставља задатак даљег ширења. Не смемо остати на ономе што смо учинили до 1912. године – јер прошло је преко 100 година! Треба да идемо у дубину и у ширину, иначе се заиста може поставити питање о томе коме припада Далеки исток.
Дописник: С обзиром на то да се налазимо у центру Евроазије не можемо да не гледамо на југ. Овде видимо известан чвор напетости који је везан за Турску. Након што је оборен наш бомбардер који није прешао границу Сирије и Турске многи говоре о томе да председник РФ намерава да «казни» Анкару… Ипак, истовремено су се појавиле информације о наставку програма за сарадњу у производњи гаса. Како бисте окарактерисали наше односе с Турском понаособ, и у ширем спектру – у односима с другим регионалним центрима силе?
Л.П. Решетњиков: Наравно, не ради се о то кажњавању Турске. Ако се озбиљно узму у обзир радови нашег института, наша аналитика и закључци руководећих органа наше земље, оно што се десило с авионом схватамо као резултат конкретне ситуације и конкретне политике Турске. Ради се о томе што су се у вези с питањем сиријске кризе наши ставови и ставови турског руководства разишли, пре отприлике три године. Ако се суочимо с правим стањем ствари видимо да је Турска деловала практично на страни наших противника – на страни ИДИЛ-а. Водила је политику активног мешања и пружала је материјалну, моралну и кадровску помоћ терористима. Анкара је поставила себи исти задатак као и ИДИЛ – Асадову оставку и практично уништавање Сирије као јединствене државе, зато што је Турска имала план за освајање региона. Наш авион је био оборен управо изнад њега, односно изнад дела територије који је делио два сиријско-курдска рејона, не дозвољавајући им да се уједине. Зато је Турска заузела у принципу супротан став у односу на наш, односно, учествовала је у дејствима практично на страни наших непријатеља. И то се морало огледати у нечему, морало се претворити у сукоб. Што се и десило. Турска је овде једноставно показала: «Ми смо против! Овде смо ми господари, овде ми доносимо одлуке! Одлучили смо да избацимо адуте зато што су то наши интереси и ова територија ће свеједно бити турска!»
Зато морамо поћи од тога да Турска сад заузима став који противречи интересима националне безбедности Русије. Данас се офанзива према Русији не води из правца Запада или Истока, већ са Југа – Украјина, Крим, Сирија, Турска… Све су то јужни правци! Све време, а посебно у току последњих деценија, неки покушавају да нас потисну са јужних мора, са јужних праваца, са јужних цевовода – горе, на Север – «идите у своје шуме и живите у њима!» Зато се десила Украјина, зато су Американци освојили Грузију, зато су почеле заврзламе око Ирана. Иран није циљ сам по себи! Циљ је опет Русија! Главни правац деловања је излазак на Каспијско море!
И Турска у овој игри не само да заузима став, већ успешно остварује противречности и подрива интересе наше националне безбедности. Ако ми, на пример, као што то желе Турци, одемо из Сирије, на крају ћемо бити одсечени од јужних мора. Зато што после Турске ИДИЛ иде на Кавказ. То је очигледно и више се ни не крије. Даље ће нас потиснути с наших последњих излаза на Црно море. За Русију је то трагедија и у економском смислу, и у смислу националне безбедности. Губимо све јужне правце. А базе опонената ће бити усмерене ка нашим најосетљивијим тачкама.
У том смислу су јасне речи В.В. Путина о томе да водећи битку тамо, у Сирији, ми верујући људи треба да имамо у виду да се сад дешава нешто сакрално, нешто тајанствено за нас православце, али врло значајно – руска војска се први пут бори на Светој земљи! Јер сиријска земља, све до Дамаска, па чак и иза Дамаска – јесте Света земља, којом је ишао наш Господ Исус Христос! Наши руководиоци то за сада не говоре, али сам убеђен у то да схватају о чему се ради.
Први пут у историји руска војска се бори против непријатеља вере, против непријатеља човечанства, против самих ђавољих сила које представља овај ИСИС, овај ИДИЛ, бори се у северном делу Свете земље у којој се налазе светиње, у којој се налазе арамејска села, а у Дамаску се налази глава Јована Претече!
Мора нам бити јасно да решавајући питање националне безбедности, решавамо и други задатак – узвишенији и глобалнији него што је заштита националне безбедности Русије, и да се тамо боримо за дело Господа нашег Исуса Христа, заједно с нашим савезницима – хришћанском браћом Сиријцима, заједно са сиријским шиитима, заједно са сиријским сунитима (нису сви сунити на страни ИСИС-а, има их много на нашој страни). И то треба имати у виду, одатле потиче таква злоба према нама, и од стране значајног дела елите Западне Европе, и од стране САД, и од стране турске елите, и од стране саудовске елите и катарске елите. Јер, и њима је то јасно!
Дописник: Истакли сте два кључна појма: кретање с југа на север, односно вектор могућег напада на Русију и веру. Зато је важно поменути Украјину. Видимо да се на оси ДНР-ЛНР чисто војна тактичка иницијатива наших… опонената, за сада зауставила… Без обзира на мање окршаје не може се рећи да се воде заиста права борбена дејства већих размера. Истовремено, 22. децембра, медија-група «Радоњеж» је учествовала на округлом столу посвећеном проблему убистава православних свештеника и околностима у којима се Украјинска Православна Црква Московског патријархата бори за опстанак.
На територији ДНР су убијена тројица свештеника Московског патријархата, а четворица су тешко рањена; у селу Птичјем храм храм бива запоседнут, вернике у храму опколио је «Десничарски сектор»; људима не доносе ни намирнице, ни воду, не евакуишу чак ни оне који су имали срчане нападе. Ниједна област у Украјини није слободна од подметања пожара у црквама, од убијања и погибије свештеника, монаха и монахиња, чак ни у Кијеву.
Питање је једноставно: да ли сматрате да су ова дејства такође директан показатељ борбе између Запада и нас као православне цивилизације? Ради се о томе што псеудопатријарх Филарет парохије које се одвајају уписује у своју епархију и као пре 400 година, западњаци напредују! Шта мислите о томе као стратег и председник РИСИ-ја?
Л.П. Решетњиков: Украјинство од самог свог зачетка предствља антиправославну концепцију: она није била усмерена само против Руса, против «Москаља», усмерена је против православља. Ова концепција се родила на Западу, у Аустроугарској, у Пољској, у католичким земљама и сад се остварује. Украјинство је антиправославље. То што се они (Филерет и остали) називају православнима јесте игра. Истински задатак је потискивање православља као основе наше руске православне цивилизације, јер без њега нема ни наше цивилизације!
Код нас људи често кажу: «ми смо цивилизација», али заборављају каква цивилизација. Неће бити цивилизације без православља. Нема цивилизације без вере! Због тога Запад сад намерава да искористи овај тренутак за коначно уништавање православља у Украјини, за истребљивање и заплашивање православаца. Нажалост, за то су се у извесној мери створили услови. Зашто? Чини ми се да је Украјинска Православна Црква Московског патријархата заузела став – не сви, наравно, али многи – «хајде да живимо сложно!» и у извесној мери то је имало одјека и овде у Русији – «хајде да се помиримо, хајде да живимо сложно!» У томе се огледа несхватање циљева друге стране, несхватање да се иза те стране не стоје људи, већ сатанске силе, да немају задатак да живе сложно, да немају задатак да се помире, да имају задатак да уништавају, и у том погледу избор је само један и не можемо га избећи – да носимо свој крст, да исповедамо Христа до краја! И жртве које су они убили јесу новомученици, они су исповедали Христа до краја! То је требало да учине и то су учинили!
То је заблуда – «можемо се помирити», «можемо се договорити», «хајде да живимо сложно», «хајде да се заједно помолимо» – то не функционише, зато што друга страна апсолутно нема тај задатак; задатак друге стране је да убије, да уништи, а у најбољем случају да протера! Управо у томе се крију разлози извесних одступања и извесних грешака, али Господ се не да ружити! Апсолутно сам сигуран да основна маса верника који припадају УПЦ МП снажно брани Христа и држи се православља. Они неће издати Бога! Управо они су једина и реална снага у Украјини која пружа отпор, понекад можда ћутке понекад на барикадама и у нападима, у чврстини и вери, али пружа отпор! И они ће свеједно победити. Али ми, московски, руски православни верници, треба да полазимо од тога да је мир с овим делом Украјине практично немогућ.
Свима честитам Божић! А «Радоњежу» желим да настави огроман и потребан рад за све нас, за руске патриоте, који верују у будућност Русије!
Леонид Решетников
Са руског Марина Тодић
Тагови: Леонид Решетњиков, НАТО, Русија, Сирија, Турска