Лажним анкетама на Мадура: Како Америка „боји“ још једну револуцију?

Већ виђено у Грузији, Украјини, Србији… а сада се по добро опробаном, старом рецепту, обојена револуција „закувава“ и у Венецуели. На улицама Каракаса у току је најновији покушај обарања власти, а опозиција, која оспорава победу председника Николаса Мадура, „доказе“ за своје тврдње заснива на излазним анкетама агенције „Едисон рисрч“, која је Мадуру предвидела знатно мање проценте гласова, а која је блиско повезана са владом САД и ради за америчке државне пропагандне куће које је основала ЦИА. И итекако је била активна у Украјини, Грузији и Ираку.

Мадуро је, како је саопштило Национално изборно веће Венецуеле, победио на председничким изборима освојивши 51,2 одсто гласова, док је опозициони кандидат освојио 44,2 одсто. Ови резултати веома мало се разликују од излазних анкета најреспектабилније независне фирме у земљи, „Хинтерлазес“ која је Мадуру предвиђала 54,6 одсто гласова, у поређењу са 42,8 одсто за десничарског ривала.

Али, анкета „Едисон рисрча“, на коју се опозиција позива у покушају да обори легитимитет председника, Мадуру је дала само 31 одсто гласова, а кандидату деснице Едмунду Гонзалезу Урутији, предвиђала је победу са 65 одсто гласова.

У телевизијском обраћању из Каракаса, Мадуро је оптужио опозицију да покушава „да спроведе државни удар у Венецуели“, додајући дањегова влада „зна како да се супротстави овој ситуацији и победи оне који су насилни“.

Амерички Стејт департмент који је одбио да призна Мадурову победу, и раније је подржавао покушаје државних удара у Венецуели, као на пример, онај против Уга Чавеза, који је двехиљадитих помагала Бушова администрација. Венецуелански официри су тада, уз подршку САД накратко свргнули демократски изабраног Чавеза, пре него што се народ подигао изашао на улице и вратио га на власт.

Исто тако, током покушаја државног удара 2019. године, администрација Доналда Трампа је признала аутсајдера – десничарског опозиционог политичара Хуана Гваида за наводног „привременог председника“ Венецуеле, упркос чињеници да никада није ни учествовао на председничким изборима. Друге државе, укључујући Русију, Кину, Иран, Сирију, Кубу и Турску, доследно су одбијале његове претензије на место председника и наставиле да искључиво Мадура признају као легитимног председника.
Анкете „у боји“ Стејт департмента

Стејт департмент и сада покушава да оспори Мадуров тријумф, иако су независни посматрачи, па чак и они из Националног удружења правника САД истакли да је процес гласања био фер и транспарентан, а избори слободни и поштени.

Непристрасност, међутим, Америци није потребна. Напротив, вишак је. САД одговара само пропаганда. Тако и „Едисон рисрч“ на чије се резултате опозиција позива не би ли у сумњу довела изборне резултате – никако није непристрасан посматрач, већ изузетно озбиљна „мирођија“ коју америчка власт користи када је потребно да се умеша у „чорбе“ у државама које су им од стратешког значаја.

„Едисонова“ истраживања, наиме, финансирана су новцем њихових највећих клијената који су, повезани са ЦИА – а то су „Глас Америке“, Радио слободна Европа и Блискоистична радиодифузна мрежа. Реч је о америчким државним медијима који су кључни део онога што је „Њујорк тајмс“ још 1977. описао као „Светску пропагандну мрежу коју је изградила ЦИА“ како би обликовала јавно мњење у свету.

Свима њима, пошто их финансира Конгрес, управља Америчка агенција за глобалне медије у Вашингтону, чија је главна улога ширење дезинформација против америчких противника.
Од Кијева до Каракаса

Није ово прва „сумњива“ анкета коју је спроводи „Едисон рисрч“ који ужива у новцу намењеном за ширење америчке пропаганде – радили су они и у Украјини, Грузији и Ираку, односно у свим оним деловима света у које се Вашингтон меша, и где су, гле чуда, избијале обојене револуције.

„Едисоновим“ међународним истраживањем руководио је извршни потпредседник компаније Роб Фарбман за кога се наводи да је специјализован за истраживања на Блиском истоку и у Африци, и то за клијенте укључујући Би-Би-Си, „Глас Америке“, Блискоисточне радиодифузне мреже и Радио Слободна Европа/Радио Слобода, односно, све оне којима управља Америчка агенција за глобалне медије у Вашингтону, на чијој веб страници се и не крије да служе „дугорочним интересима Сједињених Држава“.

Радио слободна Европа, исто тако на свом сајту признаје да и дан данас чува наслеђе из прошлости, када је основана не би ли (дез)информисала „публику подложну комунистичкој пропаганди“ и то под називом, „Радио ослобођење од бољшевизма“.

У доба Хладног рата, било је то главно оружје Америке, а тајни извештаји ЦИА из 1969. године (о којима пише и „Кијев пост“) тај медиј описују као „најстарији, највећи, најскупљи и вероватно најуспешнији пројекат тајних акција усмерен на Совјетски Савез и Источну Европу“.

Шеф венецуеланског истраживања Фарбман на свом „Линкдину“ наводи да је радио изборне анкете за међународне клијенте, последње Венецуели, Ираку, Украјини и Републици Грузији“. Пре покушаја државног удара на Мадура, био је задужен за сарадњу са Би-Би- Сијем, Радиом слободна Европа/Радиом Слобода и „Гласом Америке“, али и „широким спектром комерцијалних клијената, влада и НВО“.

Којих влада не зна се, али није тешко претпоставити, с обзиром на то да су му главни корпоративни клијенти су му „Амазон“, „Епл“, „Гугл“ и „Оракл“ – све одреда компаније које имају милијардама вредне уговоре са ЦИА, Пентагоном и другим државним агенцијама САД.

А кад је у питању толико милијарди, тешко је поверовати да је „Едисон рисрч“ у својим анкетама заступао интерес грађана Венецуеле да знају истину, пре него амерички интерес да сруше Моралеса.
ЦИА: Ваше право да знате све што одговара САД

Венецуела је само један пример, који разоткрива ширу матрицу онога што ЦИА већ деценијама ради у свету. Преко своје медијске мреже, чија су осовина РСЕ и Глас Америке, а који чини огроман број других, мањих медија, пропагандна машинерија из Вашингтона обликује мишљење јавности широм света.

Утицај Централне обавештајне агенције на креирање јавног мњења широм планете одавно је познат, а у великом истраживању под називом „Светска пропагандна мрежа ЦИА“, „Њујорк тајмс“ наводи да се ова агенција у област масовних комуникација укључила у раним послератним годинама, када су „званичници агенције постали забринути да би утицајне публикације у опустошеној Европи могле да подлегну искушењу комунистичког новца“.

ЦИА је финансирала медије, истраживачке и издавачке куће, а у својим „упорним настојањима да зароби светско мишљење, успела је да састави широку мрежу новина, новинских сервиса, часописа, издавачких кућа, радио-дифузних станица и других ентитета над којима је у разним областима имала извесну контролу“.

Како „Њујорк тајмс“ наводи, мрежа ЦИА имала је уз себе пионе по рангу значаја „од Радија слободна Европа, до неког типа у Киту (главном граду Еквадора) који је могао да објави нешто у локалним новинама“. И пружала је пипке по свим меридијанима.

„И данас је остала мања мрежа страних новинара, а неки прикривени људи из ЦИА можда још увек лутају светом, прерушени у дописнике опскурних трговачких часописа или пословних билтена“, наводио је „Њујорк тајмс“, илуструјући на које је све нивое америчка пропаганда „пуцала“ у својој операцији ширења америчког утицаја.

Власништво у медијима иако заступљено („Имали смо најмање по једну новину у свакој страној престоници у било ком тренутку“, тврди извор „Њујорк тајмса“ из ЦИА), било је тешко за прикривање.

Увек било лакше поставити своје агенте у редакције – листа медија који су на овај начин радили за ЦИА је дуга – од „Каракас дејли журнала“ до „Банкок поста“. Нису имали агенте у Ројтерсу, који је био под утицајем британских служби, али су, како је ово истраживање показало, знали да и њима „подметну“ текстове које је требало објавити.

Медиј илуструјући докле све ЦИА стиже, помиње како је ова америчка агенција била умешана и у објављивање књиге „Нова класа“ Милована Ђиласа. Наводи се да је управо ово дело први пут повезало ЦИА са издавачком кућом „Прегер“.

Упркос томе што новинар Едгар Кларк, тада дописник „Тајма“, који је забрањени рукопис изнео из Србије до Беча, тврди да никада није имао везе са ЦИА. Ђиласово дело је на крају завршило код официра ЦИА-е по имену Артур Мејси Кокс који је, како се наводи „покренуо напор агенције да се књига преведе на различите језике и дистрибуира широм света“.

Власник ове издавачке куће признао је да је након тога објавио 20 до 25 томова за које је ЦИА била заинтересована, било за писање, саму публикацију или дистрибуцију након објављивања.

Учешће агенције, рекао је он, могло се манифестовати на различите начине – директно су му надокнађивали трошкове објављивања или гарантовали, можда кроз неку врсту фондације, куповину довољно примерака да би објављивање било вредно труда.

ЦИА је, како „Њјујорк тајмс“ наводи, била опрезна када је говорила својим америчким новинарима шта да пишу, али никада није оклевала да манипулише производњом своје „активе“ у иностранству. Између осталог, и оних медија које редовно редовно читају амерички дописници у иностранству и новинари и уредници у Сједињеним Државама.

Френсис Стонор Сандерс у својој књизи „Хладни рат у култури – ЦИА у свету уметности и књижевности“ открила нам је да је од 1950. до 1967. ЦИА обављала функцију тајног министарства културе које је имало за циљ да Европи наметне америчке вредности.

Да би сакрила кога стварно финансира, ЦИА је, како се наводи у овој књизи, оснивала лажне фондације и користила посреднике, попут „Форд фондације“, али и „Рокфелер фондације“. О аутентичности тврдњи Френсис Саундерс можда најбоље говори чињеница да је рецензија ове књиге објављена и на сајту саме ЦИА.

Годинама су дакле, свет поробљавали лажима насталим у вашингтонским пропагандним кухињама, успевало им је, а очигледно, исто раде и данас.

Мењају се директори ЦИА, мењају се државници у земљама широм света, мењају се и интереси САД – само је америчка пропаганда константа.