ЛАЗАНСКИ: Трамп излази из Сирије, излази из Авганистана, да ли ће изаћи и са Косова

Зашто Трамп повлачи војску из Сирије и Авганистана? Јесу ли Американци само поновили совјетске грешке у тој земљи и да ли је најдужи амерички рат у историји уједно и први амерички пораз после Вијетнама? О томе су у емисији „На нишану Лазанског“ говорили новинар Милан Мишић и социолог Слободан Рељић.

Повлачење америчке војске из Сирије и повлачење или редуковање броја америчких трупа у Авганистану резултат је, каже Мишић, Трамповог спољнополитичког незнања.

„Он се очигледно одваја од формуле која је досад важила у формулисању спољне политике, а то је да је она резултат консензуса председника, Конгреса, војноиндустријског комплекса, обавештајне заједнице, крупног бизниса… Дакле, нешто о чему се прво преговара, а када се договор постигне, онда се сви тога чврсто држе. Он је сада практично трећину Сирије на коју је имао утицаја препустио Русији и Ирану, а да заузврат није добио ништа“, каже Мишић.

Трамп је очигледно, додаје Мишић, направио договор са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом око повлачења америчких трупа из зоне коју контролишу сиријски Курди, али критичари америчког председника полазе од чињенице да заузврат није добио ништа.

Образложење да се америчке трупе из Сирије повлаче зато што је ДАЕШ поражен јесте привид, напомиње Мишић, јер та терористичка скупина сада само више нема територију. Борци ДАЕШ-а помешали су се са становништвом, спремни да се активирају први пут када им прилике то дозволе.

На Трампову одлуку о повлачењу трупа може се гледати и у светлу стратегије Збигњева Бжежинског и Хенрија Кисинџера, „реци да си победио и изађи из игре“, али на Блиском истоку је проблем што, како Мишић каже, игра још није завршена.

Као илустрацију Трампове блискоисточне политике, Мишић наводи да Трамп истовремено подржава санкције Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата према Катару, земљи у којој се налази највећа америчка база. Истовремено, Америка Катару продаје борбене авионе. Поставља се питање која је америчка стратегија у региону Блиског истока.

Рељић каже да се поставља и питање шта је са консензусом унутар самих Сједињених Држава — они са којима Трамп треба да се договори су са њим у директном сукобу.

Да не излази из Сирије и Авганистана, Трамп би био критикован зато што не испуњава своја предизборна обећања.

„То је један рат, унутарамерички рат, а постоји и проблем што су они рат у Сирији изгубили. Колико разумем, у Авганистану је врло ризична ситуација у којој морате да преговарате са талибанима, а талибани траже да преполовите војску да би са вама преговарали. Дакле, талибани више нису осветници који јуре по пољима, они постају реална сила. Неки кажу да је повлачење из Сирије предупређење те невоље која је САД задесила у Авганистану“, каже Рељић.

Посматрајући ситуацију на Блиском истоку, Америка не може више да буде схваћена у улози контролора. Америка понавља грешку СССР-а покушавајући да племенско друштво, какав је Авганистан, уведе у фазу раног капитализма, али, према Рељићевим речима, то за Америку није ништа ново.

„Сада је очигледно да они више немају ту силу да могу да намећу те своје моделе. Мислим да Трамп опстаје управо зато што су његове одлуке непредвидиве за војноиндустријски комплекс, односно за његов део. Мислим да та подела није буквална, да постоје линије поделе унутар свега тога. Нису сви у војноиндустријском комплексу против тога што он ради. И друго, имајте на уму да је америчко друштво подељено друштво. После Трамповог избора, оно је расечено на пола и никаквим политичким договорима да реши унутрашње ствари“, објашњава Рељић.

Врста владавине карактеристична за америчку спољну политику више не функционише и Америка ће бити принуђена да дели своју моћ, додаје Рељић.

Ради се, како Рељић каже, о померањима друштвене моћи.

„Овде се не ради само о томе да распоредиш војску и нешто освајаш. Да би нешто освајао, морају да постоје друштвени услови. Читав НАТО данас функционише као Црвена армија — хајде да вас бранимо, а сви бисмо волели да нас они не бране. Не знам има ли пет земаља у оквиру НАТО-а које не би више волеле, када их питате тајно, да их бране Руси, него НАТО. Дакле, НАТО има проблем своје друштвене функционалности“, каже Рељић.

У Авганистану је у једном тренутку било око 150.000 НАТО војника, који нису могли ништа талибанима којих је било око 5.000, подсећа Мишић, а главна дилема била је како се „часно повући“ — не признати пораз, а повући се.

Убиство Осаме бин Ладена показало се као недовољно јер се у међувремену појавио ДАЕШ (Исламска држава).

„Исламску државу као идеју није било могуће победити, оно што је било могуће, то су урадили — да их са те територије коју су држали у Сирији и Ираку протерају. Али то не значи да су победили, као што тврди Трамп. Да није победа види се и по томе што се у Европи веома често догоди нека диверзија“, каже Мишић.

Говорећи о писму које је амерички председник послао српском председнику Александру Вучићу и Хашиму Тачију, Рељић сматра да се ради о шареној лажи.

„Тај човек не разликује Балкан од Балтика, зато што један дан излази из Сирије, други дан ће можда тамо да се измисле неки бојни отрови, па ће ипак да остане… У овом тренутку, на свим странама са којима ми радимо нема неког озбиљног преговарача. Ту је Столтенберг, који представља НАТО, а у ствари га не представља; ту је Могеринијева, коју ће идуће године у Италији морати да тражите уз помоћ агента; ту је Трамп, који има много већих проблема него што је Косово. И онда се сетио Кемп Дејвида, где треба да се сликају они које ће он да уведе у причу“, каже Рељић.

Писмо не улази у дубину проблема и, према Рељићевом предвиђању, неће произвести никакве последице.

Трамп се повлачи из Сирије, можда и из Авганистана, дај боже да се америчка војска повуче и из базе „Бондстил“ на Косову, кажу саговорници Мирослава Лазанског.