ЛАЗАНСКИ: Хоће ли војска напустити Мадура

Хоће ли војска Венецуеле остати верна председнику Мадуру и да ли је пропао покушај државног удара у Каракасу? Монроова доктрина да је Јужна Америка двориште Вашингтона је против руског утицаја у Венецуели.

Најважнији сегмент друштва у Венецуели су Боливарске националне оружане снаге, што је званичан назив за војску која броји 123.000 припадника, плус је ту још и милиција са 220.000 припадника и Национална гарда са 23.000 људи распоређених у девет регионалних команди. За земљу која има 31 милион становника и војни буџет од 1,2 милијарде долара то је доста велико финансијско оптерећење.

По плану „Замора“, који је донела влада у Каракасу, војска треба да буде присутна у свим деловима друштва, доктрина „Интегралне одбране“ спроводи се на свим нивоима, па је тако више од 200 венецуеланских генерала и адмирала распоређено у скоро 38 одсто стратешких сектора привреде државе. Од 32 министарства, њих 12 су под контролом војске, гувернери провинција су активни, или пензионисани официри армије.

На нивоу Генералштаба постоји Оперативна стратешка команда која је надређена Команди региона, Команди зона и Команди подручја.

Своју моћ оружане снаге Венецуеле пројектују, пре свега, према суседној Колумбији са којом имају историјске неспоразуме, затим чувају нафтна поља и испољавају утицај у Карибима. Но, главни проблем Венецуеле јесте корупција и огромна инфлација од 650 одсто на годишњем нивоу. За један амерички долар добија се 923 боливароса.

Русија је у протеклом периоду наоружавала армију Венецуеле модерним борбеним системима: ПВО системи С-300 и Бук М-2, авионима Су-30 и тенковима Т-72. У Венецуели је Русија почела изградњу фабрике аутоматских пушака АК-103 и регионалног центра за ремонт хеликоптера Ми-17. Руски стратешки бомбардери Ту-160 повремено бораве на аеродромима Венецуеле. Осим руског наоружања присутно је и кинеско, хеликоптери К-8 „каракорум“, амерички авиони Ф-16, француски тенкови АМХ-30…

У јуну 2017. године догодио се полицијски, хеликоптерски напад на зграде Врховног суда и Министарства унутрашњих послова у Каракасу. Војска је тада осујетила покушај државног удара.

Вашингтон у духу Монроове доктрине „Америка Американцима“ стално потенцира опасност да око 2.000 ПВО ракета „игла“, које се лансирају са рамена, а које је Русија продала Венецуели, евентуално падну у руке терористима. Нема сумње да ће се економски и политички притисак Запада на владу у Каракасу наставити и да опстанак Мадура на власти зависи искључиво од понашања војске Венецуеле. Наравно, пре свега од генералске и адмиралске елите, која је на економским функцијама. За Мадура је у контексту непосредне одбране најважнија 3. пешадијска дивизија са базом у градићу Фуерте Тиуна и 4. пешадијска дивизија са базом у Маракају, јужно од Каракаса, команда 6. инжењеријског корпуса на истој локацији и 131. и 132. сквадрон ловачке авијације са базом Пуерто де ла Круз југоисточно од Каракаса. Уз падобрански батаљон који је стално уз Мадура, то су главне снаге на које се председник Венецуеле може ослонити.