ЛАЗАНСКИ: Европа клизи у рат

Пре неколико дана по трећи пут одгледао сам амерички филм „13 дана“ са Кевином Костнером у главној улози. Велика ракетна криза око Кубе 1962. године, Совјети су тајно допремили и инсталирали на Кубу ракете СС-4 са нуклеарним бојевим главама, које до Вашингтона стижу за мање од пет минута.

Председник Џон Кенеди ризиковао је нуклеарни рат са Совјетским Савезом, али је криза ипак решена договором, Американци су скинули поморску блокаду Кубе, обећали да неће напасти Кубу и најавили Москви да ће за шест месеци повући ракете „јупитер“ и „тор“ из Турске, док су заузврат Совјети повукли ракете СС-4 са острва. Свет је тих 13 дана 1962. године био на ивици атомске катаклизме, САД су одлучно показале да у својем дворишту, у својој интерсној сфери, неће дозволити ракете противника.

Да ли би Вашингтон и данас поступио на исти начин када би, рецимо, Русија одлучила да на територију Кубе допреми и инсталира ракете које до Вашингтона лете пет минута? Или то Москви сада и није потребно пошто је Русија развила најмодерније ракетно оружје хиперзвучних брзина, „авангард“. Па амерички генерал Џон Хајтен и британски генерал, сер Ричард Баронс, кажу „да САД немају заштиту од најновијих руских ракета“. Како ће Москва одговорити на излазак САД из споразума о ракетама кратког и средњег домета? Да ли ће Русија обновити своје базе на Куби, пре свега извиђачко-обавештајни центар у бази Сјенфуегос, хоће ли Руси инсталирати на Куби своје ракете кратког и средњег домета и тиме одговорити Американцима на пројектиле инсталиране у Пољској и у Румунији? Па после да се преговара, ви повуците ракете из Румуније и Пољске, а ми ћемо са Кубе. Реприза старе кризе?

Америчке ракете у Пољској и у Румунији имају пет до седам минута лета до стратешких циљева у европском делу Русије, руске ракете на Куби исто толико до Вашингтона и Њујорка. У случају лансирања ни једни ни други немају слободу политичке или дипломатске акције. Вама је пиштољ прислоњен уз главу, ви сте уцењени.

Председник САД Доналд Трамп има шансу да заустави процес који неизоставно иде ка рату у Европи. Има шансу да заустави беспотребно и сулудо ширење НАТО-а на постсовјетском простору, да заустави излазак НАТО-а скоро на све руске границе, да обузда бирократско-милитаристичку олигархију у Бриселу, која у експанзији савеза и чувању својих фотеља види свој једини смисао постојања.

Кажу како је суверено право Украјине да изабере хоће ли ући у НАТО или неће. Како то да Куба није имала суверено право да изабере, хоће ли или неће имати на својој територији совјетске ракете? Америка није дозволила совјетске ракете на Куби, Русија треба да дозволи америчке ракете у Украјини. Руске лете пет минута, америчким из Украјине до Москве треба и мање од тога.

Запад већ дуже гура Русију уз зид. Москва више нема где да се повлачи, ствари полако иду преко ивице када повратак више није могућ. Русија је тражила да заједно са САД и НАТО-ом учествује у изградњи и управљању америчким антиракетним штитом у Пољској и Румунији. Русија је одбијена. Онда је Русија затражила да САД и НАТО писмено гарантују да амерички антиракетни штит није уперен против Русије. Русија је одбијена, не желе да дају гаранције чак ни на обичном папиру. Желе и траже да им Руси верују! Директно лажу Русе и још им се и смеју у лице.

У америчким базама у Румунији и Пољској су стациониране америчке ракете које, наводно, могу да пресрећу иранске и севернокорејске интерконтиненталне пројектиле. На страну то што Техеран још нема ракете таквог домета, на страну то што географија каже да када би Северна Кореја гађала ракетама територију САД учинила би то преко Пацифика, а не преко кинеске или румунске територије. У америчким базама у Пољској и у Румунији су смештени пројектили који могу да обарају руске интерконтиненталне ракете копненог базирања већ у почетној фази њиховог лета, одмах по лансирању.

Тиме је обезвређен и практично девастиран руски систем нуклеарног одвраћања базиран на интерконтиненталним пројектилима копненог базирања. Осим тога, америчке ракете у базама у Пољској и у Румунији су модуларног типа, за мање од десет минута на лансерима се уместо ракета-пресретача могу поставити офанзивни пројектили за гађање градова, или индустријских центара. Лансери могу да испаљују и једне и друге врсте ракета.

У тој ситуацији Русија нема ефективну моћ ни првог ни другог ракетног нуклеарног удара копненог базирања. Тиме се Москва доводи у ситуацију да нема слободу политичке и дипломатске акције.

Има пиштољ прислоњен уз главу. Базе за тај „пиштољ“ дали су Пољаци, који свој нови западни идентитет граде на изразитој русофобији, и Румуни који сањају велику Румунију, односно уједињење са Молдавијом. Румуни, чији су војници у Другом светском рату заједно са Вермахтом освајали Крим, па су тамо румунски војници на споменик чувеном руском адмиралу Нахимову истакли румунску заставу на згражање чак и официра Вермахта, јер барем се споменици поштују. Руси такве ствари никада не заборављају…

Када је Запад одбио све понуде Русије око ракетног штита у Европи, Москва је одлучила да америчком ракетном штиту у Румунији и Пољској одговори распоређивањем својих ракета „искандер“ на Криму и у области Калињинграда. Војно сасвим логични потези. Са Крима најновије верзије „искандера“ могу да досегну Румунију, из области Калињинграда „покривају“ део Пољске.

Спирала конфронтације се затеже, Кијев се наоружава и спрема за велики рат против Русије. Јастребови са Капитол хила то подржавају, НАТО звецка оружјем на границама Русије.

Москва тражи гаранције од Брисела да Украјина неће улазити у НАТО, Брисел одбија да пружи те гаранције. Статус војне неутралности обезбедио би Украјини повратак Донбаса у њене границе. Без војно неутралне Украјине, без стратешког компромиса са Русијом, без договора о пројектилима средњег и кратког домета Европа полако клизи у рат…

О свему томе у емисији „На нишану Лазанског“ говори проф. др Момчило Милиновић са катедре за наоружање Машинског факултета у Београду.

Слушајте нас од 17 сати на фреквенцији радија Новости, 104,7 мегахерца, гледајте на страницама Спутњика и радија Новости на Фејсбуку, али и одложено на каналу „Спутњик Србија“ на Јутјубу.

Тагови: Мирослав Лазански