Лавров: Западна мањина нема право да говори у име човечанства – нико је за то никада није овластио

ИЗ ГОВОРА ШЕФА РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ НА СПЕЦИЈАЛНОМ ЗАСЕДАЊУ САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УН

* Наметањем „поретка заснованог на правилима“, његови аутори арогантно одбацују кључни принцип Повеље УН – суверену равноправност држава

* Цитирам Заједничку изјаву НАТО-ЕУ од 10. јануара ове године, у којој се каже: „Уједињени Запад“ ће користити сва економска, финансијска, политичка и – скрећем посебну пажњу – војна средства која су на располагању НАТО и ЕУ да осигура интересе „наше једне милијарде“

* Англосаксонци, који самоуверено предводе цео Запад, не само да оправдавају све своје злочиначке авантуре, већ се и размећу својом линијом „промовисања демократије“. Али, опет по сопственим „правилима”: Косово – признати независност без икаквог референдума; Крим – не признати (иако је био референдум); Фокланди/Малвини – не прилази, јер тамо је био референдум (како је недавно изјавио британски министар спољних послова Клеверли). Смешно

* Шта су Вашингтон и НАТО радили у Југославији, Ираку, Либији? Да ли је тамо било претњи њиховој безбедности, култури, вери, језицима? Којим су се мултилатералним нормама руководили, проглашавајући независност Косова уз кршење принципа ОЕБС и уништавајући стабилне економски просперитетне државе Ирак и Либију, удаљене преко десет хиљада миља од америчке обале?

_________________________________________________________

ЗАПАДНА мањина треба да се понаша пристојно и да поштује права других чланова међународне заједнице – рекао је Сергеј Лавров на специјалном заседању Савета безбедности УН током дебате на тему „Ефективни мултилатерализам кроз заштиту принципа Повеље УН“.

Упозорио је да западну мањину нико није овластио, нити јој дозволио, да говори у име целог човечанства. Потом је још рекао:

– Симболично је што одржавамо наш састанак на Међународни дан мултилатерализма и дипломатије за мир.

Сада УН-центрични систем пролази кроз дубоку кризу. Основни узрок је жеља појединих чланова наше организације да међународно право и Повељу УН замене некаквим „поретком заснованим на правилима“.

Наметањем „поретка заснованог на правилима“, његови аутори арогантно одбацују кључни принцип Повеље УН – суверену равноправност држава.

Квинтесенција „комплекса изузетности” била је „поносна” изјава шефа дипломатије ЕУ Жозепа Бореља да је „Европа рајски врт, а остатак света – џунгла”.

Цитираћу Заједничку изјаву НАТО-ЕУ од 10. јануара ове године, у којој се каже: „Уједињени Запад“ ће користити сва економска, финансијска, политичка и – скрећем посебну пажњу – војна средства која су на располагању НАТО и ЕУ да осигура интересе „наше једне милијарде“.

НАТО није марио за обавезе председника и премијера својих земаља чланица и почео је да прокламује своје „право” на било коју арбитрарну акцију.

Вапијући пример је противзаконито бомбардовање Југославије 1999, укључујући употребу бојевих глава са осиромашеним уранијумом, што је потом изазвало нагли пораст онколошких обољења – како међу грађанима Србије, тако и међу војницима НАТО.

Џо Бајден је тада био сенатор и пред камерама је не без поноса говорио да је лично захтевао бомбардовање Београда и рушење свих мостова на Дрини. А сада амерички амбасадор у Београду Хил преко медија позива Србе да „окрену страницу“ и „престану да се вређају“.

САД су стекле богато искуство о „престајању вређања“. Јапан је дуго стидљиво ћутао о томе ко је бомбардовао Хирошиму и Нагасаки. О томе ни речи у школским уџбеницима. Недавно, на састанку Г-7, амерички државни секретар Блинкен је патетично ламентирао због жртава тих бомбардовања, али је пропустио да помене ко их је организовао.

Таква су „правила“. И нико се не усуђује да противречи.

После Другог светског рата, биле су десетине злочиначких војних авантура Вашингтона – без било каквог покушаја да се обезбеди мултилатерални легитимитет. А и зашто би, кад већ постоје „правила“, која нико не зна?

Срамна инвазија на Ирак коалиције предвођене САД 2003. извршена је уз кршење Повеље УН, баш као и агресија на Либију 2011. Резултат је уништење државности, стотине хиљада погинулих, бујање тероризма.

Мешање САД у послове постсовјетских држава било је најгрубље кршење Повеље УН. „Обојене револуције“ су организоване у Грузији и Киргистану, а крвави државни удар у Кијеву у фебруару 2014. У истом низу је покушај насилног преузимања власти у Белорусији 2020.

Англосаксонци, који самоуверено предводе цео Запад, не само да оправдавају све ове злочиначке авантуре, већ се и размећу својом линијом „промовисања демократије“. Али, опет по сопственим „правилима”: Косово – признати независност без икаквог референдума; Крим – не признати (иако је био референдум); Фокланди/Малвини – не прилази, јер тамо је био референдум (како је недавно изјавио британски министар спољних послова Клеверли). Смешно.

Да бисмо одбацили двоструке стандарде, позивамо све да се руководе консензусним споразумима договореним у оквиру Декларације УН о принципима међународног права из 1970. године, која остаје на снази. У њој се јасно прокламује потреба поштовања суверенитета и територијалног интегритета оних држава које „поштују принцип равноправности и самоопредељења народа и имају владе које представљају сав народ који живи на датој територији“.

Сваком непристрасном посматрачу је очигледно да се нацистички режим у Кијеву ни на који начин не може сматрати представником становника територија који су одбили да прихвате резултате крвавог државног удара у фебруару 2014. и против којих су пучисти због тога повели рат. Као што Приштина не може да тврди да заступа интересе косовских Срба, којима је ЕУ обећала аутономију – исто као што су Берлин и Париз обећали посебан статус Донбасу. Резултати тих обећања су добро познати.

На фону хистерије коју намећу САД и Европска унија, желео бих да запитам супротно: шта су Вашингтон и НАТО радили у Југославији, Ираку, Либији? Да ли је тамо било претњи њиховој безбедности, култури, вери, језицима? Којим су се мултилатералним нормама руководили, проглашавајући независност Косова уз кршење принципа ОЕБС и уништавајући стабилне економски просперитетне државе Ирак и Либију, удаљене преко десет хиљада миља од америчке обале?

Наша заједничка дужност је да сачувамо Уједињене нације као тешко стечени оквир мултилатерализма и координације светске политике.

Кључ успеха је заједнички рад, одрицање од претензија на било чију изузетност и – понављам још једном – поштовање суверене равноправности држава. То је оно под чим смо се сви потписали, када смо ратификовали Повељу УН.