КУСТУРИЦА ЗА РУСКИ НЕДЕЉНИК „ЗАВТРА“: Да сам Рус опет бих гласао за Путина, без размишљања!

Недавно је у Дрвенграду, затворен 11. Међународни филмски и музички фестивал „Кустендорф“. Оснивач и директор фестивала Емир Кустурица дао је интервју за руски недељни лист „ЗАВТРА“. Разговор је водила дописник “ЗАВТРА“ и наш сарадник, Радојка Тмушић Степанов.

 

Господине Кустурица, плакатом фестивала и пројекцијом филма „Окована филмом“, режисера Никандра Туркина (Алатрова), по сценарију Владимира Мајаковског и плесно-акробатске тачке, уз музику валцера № 2 Дмитрија Шостаковича, почео је 11. Кустендорф. Љиља Брик је са платна сишла на сцену и магија је настављена. На тај начин сте музу руске авангарде, Љиљу Брик, призвали да буде муза 11. Кустендорфа.

 

Изјавили сте да је то онај тренутак који показује да се фикција, која није реализована, претвара у стварност управо помоћу фикције и да то овај фестивал издваја од претходних.

 

Ваше стваралаштво је постало део културне баштине нашег народа, па самим тим и део традиције, али ви показујете да без авангардне идеје уметник не треба да живи и ради. Да ли је то путоказ младима?

 

То је најснажнија идеја да, у ствари, један добар фестивал, кад почива на снажном догађају, дакле на случају једног филма који је у авангарди изгубљен, а идеја авангарде, као водеће улоге у свјету умјетности, је ток који крчи нови пут. Та идеја је заправо отворила овај фестивал на најбољи начин и отворила врата највећем броју младих аутора који су показали да знају и да нас растуже, насмију и оставе снажан утисак.

 

У школама се изучава књижевност, музика, ликовна уметност. Филмска уметност већ одавно није малолетна. Шта мислите, да ли би било упутно приказивати филмове у школама са циљем васпитања и образовања?

 

Постоје филмови који морају бити гледани. Мислим да већ постоје школе где се та обавезна лектира гледа…

 

Имам у виду системско решење.

 

Системско рјешење у малој земљи може врло тешко да буде изведено зато што се мала земља бори са опстанком школа, а камоли да смишља и то. С друге стране, то је данас могуће, врло лако, зато што данас постоји дигитализација која једноставно уводи сваког човјека у могућност да види све што треба.

Међутим, питање образовања је комплексније. Питање је да ли људи који су на власти уопште уважавају чињеницу да је Сергеј Ајзенштајн био један од најјачих извођача Руске револуције, а да је Довженко био њен најпоетичнији израз. С друге стране, питање је да ли они то знају и да ли они то желе да проследе младим људима.

То је питање одлуке, а да је идеја добра – нема сумње, као и то да постоји могућност да се кроз дигитални свијет млади људи врло лако упознају са тим.

 

Ако постоји забрањено у уметности, који су то оквири, или границе, ван којих не треба излазити и какво мишљење имате према цензури и разним законима из те области?

 

Мислим да закон не треба да постоји.

На западу већ постоји оно што је некад било у комунизму – аутоцензура. Они су ту аутоцензуру увели кроз идеју политичке коректности, дакле све оно о чему не треба да се прича, они као дисциплиновани људи, који припадају протестантском и католичком одгоју, то врло лако прихватају.

Мишљења сам, кад би се увела забрана, да би се онда друшво подијелило на оне који се боре за и оне који су против. У сваком случају, добро ће бити ако не прихватимо идеју политичке коректности која, неписаним законом, уводи аутоцензуру у нашем друштву.

 

Да ли се санкције запада према Русији, које се свакако тичу и уметности, могу назвати цензуром?

 

То је вјечни инструмент којим се запад обрачунава са истоком и вјечна тема запада изражена у оној књизи „Дранг на остен“, – помјерање према истоку. Она је формулисана источним питањем.

Још од Наполеона наовамо се она још увијек на исти начин третира, с тим што су сад путеви огољени и сад је то већ борба која не иде кроз дипломатију, него иде и кроз медије. Утолико је то тешко обориво, а те санкције које постоје су израз деоба свијета. То више није питање деобе нација, него питање деобе Евроазије од Евроатланских земаља.

 

Били сте на Криму, на фестивалу у Севастопољу. Да ли сте стекли утисак да се народ Крима осећа окупираним?

 

Као прво, Крим је коначно ослобођен у трогодишњем рату, када је Русија ратовала са Енглеском и Француском и од тада је поново и трајно то руска територија. То што је Хрушчов замислио да је то Украјина је демантовано праксом, јер ти људи, не само што су срећни да нису у Украјини, него они и својим бићем припадају Русији.

 

С обзиром на то да сте путовали на Крим, је ли Вам познато да ли се Ваше име налази на списку неприатеља Украјине, на сајту “Миротворац“?

 

Ма то мене не занима.

 

Очигледно је да фашизам подиже главу, на сцени је ревизија резултата Другог светског рата. Прибалтичке земље, Пољска, Украјина величају фашизам …

 

Није ревизија само Другог, него и ревизија резултата Првог свјетског рата. Све донедавно је за свијет историје важила такозвана „Фишерова теорија“ и признање да је Њемачка крива за Први свјетски рат, а онда се изненада појавила књига „Мјесечари“ Кристофера Кларка, која, заправо, говори о тој потреби да се ревизионистички приступи историји.

Уопште мислим да су злочини почињени на територији Босне и Херцеговине и Хрватске преведени на много већу скалу него што им припада управо да би се ти геноциди, који су врло озбиљно обављени прије тога (у току Другог светског рата) углавном над Србима, Циганима и Јеврејима, овде, заправо, заборавили и да би их надвладали ови нови.

Ипак сам увјерен да тежина историјских елемената никад не може да буде побијеђена лакоћом тог медијског површног приступа и утолико вјерујем да те ревизије неће проћи, односно оне неће моћи да прођу зато што они који су стварно побиједили у Првом и Другом свјетском рату, знају да то није тако.

То једно, а друго, то су већ супростављене стране које имају довољно нуклеарног наоружања које ће, ако буде требало да бране ту идеју – браниће је опет.

 

Имали сте прилику да се, не једном, сретнете са Владимиром Путином – имате ту привилегију да га познајете лично, то јест, више од оних који само прате актуелна политичка збивања у Русији и свету. Да сте грађанин Руске Федерације, да ли бисте на мартовским изборима за Председника Руске Федерације гласали за Путина?

 

Ја сам једном рекао: „Да сам Енглез, био бих против Путина, да сам Американац, тукао бих се с њим; да сам Рус гласао бих за њега, а сад имам нову идеју: да сам Енглез и да сам поштен – уважио бих Путина као великог државника, Да сам Американац, схватио бих да је помирење са Русијом једино исходиште које води ка добробити планете, а да сам Рус, наравно, опет бих гласао за Путина без размишљања!