КРВАВИ ПИР БЕЛОГ РАСИСТЕ: Зашто покољ Афроамериканаца у цркви није тероризам

Заговорник апартхејда, белац који је прошле недеље убио деветоро Афроамериканаца у цркви у Јужној Каролини, признао је истражитељима да је желео да започне рат између раса да би током викенда био откривен и његов сајт са фотографијама на којима пали америчку заставу и посећује гробове палих за робовласнички систем током грађанског рата.

Ништа од овог није било довољно да се његов крвави пир у Чарлстону окарактерише као тероризам због чега се део америчке јавности с разлогом пита да ли тероризам подразумева политички мотивисано убијање искључиво белих хришћана и Јевреја.

На порталу до којег је дошао ФБИ, ухапшени Дилан Руф је објавио манифест у којем је објаснио мотив и мете. Чарлстон је изабран као најпознатији град Јужне Каролине који је у једном периоду био место у којем је однос црнаца према белцима био највећи у САД. Како преноси Си-Ен-Ен, Руф је тамо истакао да „се пробудио” односно схватио како се Афроамериканци понашају када је пропратио случај Трејвона Мартина. Мартин је црни дечак кога је на улици усмртио бели становник Флориде. Наоружани цивил је ослобођен оптужби за убиство тог ненаоружаног црног дечака. Уследиле су демонстрације на којима је афроамеричка мањина упозоравала да је постојећи систем друштвене неправде неодржив. Афроамерички бунт нагнао је Руфа да дела који се у манифесту вајкао што бели људи само коментаришу ствари на интернету али нико ништа не преузима као некоћ Кју клукс клан.

Упорно одбијање власти да масакрирање деветоро Афроамериканаца назове терористичким чином упада у очи када се зна да је атак чеченске браће на маратон у Бостону пре две године моментално оквалификован као тероризам. Разлика је у томе што су нападачи, за разлику од Руфа, били муслимани и што је њихова мета била не једна мањина, већ амерички грађани генерално. Ако је суштина тероризма убијање цивила зарад застрашивање јавности и притиска да се промени државна политика, онда би и Руфов, а не само удар муслимана, морао да се уврсти у ту категорију. Он је убио деветоро људи не желећи да у смрт одведе управо њих деветоро, већ да грађанима и влади пошаље политичку поруку о томе да са Афроамериканцима треба поступати другачије.

Организације за заштиту људских права побуниле су се због двоструких аршина. Њих је могла само да наљути оцена директора ФБИ Џејмса Комија да поменута трагедија није тероризам јер овај вид насиља подразумева политичко деловање које он, Коми, пак не препознаје на месту злочина у Чарлстону. За разлику од њега, афроамерички активиста Џеси Џексон у помахниталом насиљу у цркви у Јужној Каролини види последице „институционализованог политичког тероризма” као и „политичког геноцида” над црном мањином у САД. „Њујорк тајмс” оцењује да је крајње лицемерно да се то што је бели младић убио деветоро црнаца назове „злочином из мржње” док се и осујећени покушаји муслимана да нападну Американце по правилу крсте као тероризам. Избор речи је овде од веће важности него што би се у први мах рекло. Иако се некоме може учинити да и реч „масакр”, која се користи за Чарлстон, довољно страшно описује злочин, треба знати да је  западна јавност научена да је тероризам, а не неки други вид насиља, најгоре зло на свету. Може се још видети шта ће се са екстремистима попут Руфа, али зато према терористима, дакле муслиманима који нападају Америку или су, има и таквих примера, само њени политички непријатељи, не треба имати  милости. Они се „превентивно” хапсе и без оптужнице и адвоката држе по тајним затворима.

„Научени смо да ако је насиље извршио муслиман, то је онда тероризам. Ако је исто насиље извршио бели супремациониста и заговорник апартхејда и ако он није муслиман, почињемо да тражимо изговоре – можда је луд ”, казао је Нихад Авад из Савета о америчко–исламским односима, невладином организацијом из Вашингтона.

„Видимо човека који је отишао у цркву у коју иду црнци, који  је имао анимозитет према њима и који је убијао. Чини се да је био мотивисан жељом да терорише и убија црнце”, казао је за лист са Менхетна амерички коментатор односа САД према исламу, Дин Обејдалах.

Када се „тероризам” користи треба пратити и због тога што се овим појмом западна јавност застрашује и привољава да подржи агресивну спољну политику и војни интервенционизам својих влада у иностранству, пре свега на Блиском истоку. Зато се овако означио и недавни пропали покушај исламиста да убију учеснике антиисламског скупа у Тексасу, после чега су обојица ликвидирани. Током полицијске потраге је смакнут и један од браће Царнајев док је другоме пресуђена смртна казна, па ће и због поређења са њима бити занимљиво пратити суђење Руфу. Да је којим случај реч о муслиману досад би се сигурно говорило о опасностима радикализованих припадника мухамеданске вероисповести који тако испадају највећа опасност по САД и оправдају војне и шпијунске буџете. Овако у запећку остаје оно што је трагедија у Чарлстону стварно открила: да се не зна да ли је већи проблем расизам или то што је малтене свакоме дозвољено да купи и носи оружје.

На ову причу лепо се надовезују подаци америчке полиције да насиље изазвано радикалним исламом не да није у порасту, као што тврде политичари, већ да није чак ни највећа опасност. Према тим изворима Американци понајвише треба да стрепе од екстремних десничара који се на њиховом тлу појављују као милитанти, неонацисти и такозвани суверени грађани који не признају власт и често нападају њене органе. Од 11. септембра муслимански екстремисти су у просеку годишње организовали шест завера, углавном осујећених и спречених на време. Истовремено су десничарски екстремисти годишње изводили 337 напада због чега је живот изгубило 254 људи. То није названо тероризмом. А оно што се тако назива, насиље инспирисано исламом, није ни приближно најраспрострањенији вид насиља у САД. На сваку жртву муслиманског екстремизма долази чак 4.300 људи настрадалих у другим видовима насиља.

Тагови: Афроамериканци, Злочин, Покољ, Црква