Крвава бајка на Врачару

Како је писао француски филозоф Дифур у књизи Уметност умањивања глава, на делу је антрополошка мутација и програмирање новог човека под плаштом демократије. Човек као критички субјект у неолибералном свету вредности ставља се у шизоидну ситуацију, цепа се и дезоријентише. Игноришу се старе институције и моралне и правне норме

Када је Аристотел писао о трагедији, oн је у познатој дефиницији истакао да је то подражавање озбиљне радње која изазива сажаљење и страх, чиме се производи прочишћење (katarsis). Трагедија, дакле, како он каже, „није подражавање људи, него подражавање радње и живота, среће и несреће, а срећа и несрећа леже у радњи, и оно што чини циљ нашег живота, то је неко делање, а не каквоћа“.

Међутим, он је мислио на уметничку трагедију, која се посматра у позоришту (theatron). Реч трагедија, сама по себи, не упућује на срећу или несрећу. Tragos је на старогрчком језику јарац, а ode песма, тако да је tragedia у том смислу јарчева песма. Не зна се сасвим поуздано како је до таквог преноса дошло, а према једном објашњењу разлог је у томе што су певачи на Дионисовим свечаностима носили јарчје коже.

Према Аристотеловом виђењу, душа трагедије је прича, а не карактери, а посматрање трагичних догађаја треба да доведе до катарсиса оне који посматрају. Код посматрача све време постоји свест да је у питању песникова измишљена прича, нешто што се не догађа реално, већ представља опонашање онога што би могло да буде реално.

Међутим, како објаснити ситуацију када је трагедија реална као ова која се догодила у Основној школи „Владислав Рибникар“ на Врачару, а у другом чину у селима у околини Младеновца?

Стрељање изнутра

Догодило се нешто можда још страшније од стрељања ђака у Крагујевачкој гимназији које су починили Немци као спољни непријатељи и окупатори 1941. године. Сада се de facto догодило стрељање изнутра.

Једно је, према изјавама званичника, починио дечак којем недостаје око два месеца да напуни 14 година, а другоме недостаје такође неколико месеци да напуни 21 годину.

Зашто и како је то могло да се догоди? Помрачење ума, вршњачко насиље и сличне ствари не делују као довољно добро објашњење. Ствар је дубља.

Министар просвете имао је храбрости да каже да су томе допринеле и западне вредности: „Kао што знате, и Србија је, нажалост, део света у којем се овакве ствари догађају све чешће. Евидентан је канцероген, погубан утицај интернета, видео игара, тзв. западних вредности и свима нама је јасно да је потребан крупан преокрет, пооштравање мера, али и системско изналажење решења како ова трагедија, не би, не дај Боже, прерасла у друштвено прихватљив начин понашања као што је то нажалост случај у неким западним друштвима“.

И у доброј мери је у праву. Ријалити програми, насилничке видео игре и цртани филмови, насиље на друштвеним мрежама, промовисање не-породичних вредности, насиље над језиком – све је то дошло са Запада под паролом „дêлимо исте вредности“!

Свеопшти надзор

На пример, толико нападане ријалити програме донео нам је 2006. године тада изразито прозападни Б92 у виду „Великог брата“. Многи тада нису ни знали да је у питању орвеловски програм у којем се промовише свеопшти надзор. Путем тог ТВ програма, свеопште надзирање и контрола људи требало је на нивоу несвесног да буду нешто прихватљиво и тако временом постану део обичајности. Над-гледање кроз туђи прозор, као оно што је до тада било неморално, мада је радозналост у људској природи, постало је привлачно и морално исправно.

Неке вредности се примају лакше, а за нешто се притиска, али и добро залива како би се примило. Већ две деценије преписујемо разне „европске“ законе који нису у складу са нашом обичајношћу и који деградирају и урушавају породицу и школу, тако што се и родитељима и наставницима, између осталог, значајно везују руке у васпитавању деце.

Са друге стране, деци се дају тзв. дечја права уз која не иду одговарајуће дужности и одговорност. Тако се на пример у Нацрту Закона о правима детета и заштитнику права детета говори само о остваривању и заштити права детета. Обавезе и одговорности у овом нацрту предвиђене су само за родитеље и органе јавне власти.

Антрополошка мутација

Како је писао француски филозоф Дифур у књизи Уметност умањивања глава, на делу је антрополошка мутација и програмирање новог човека под плаштом демократије. Човек као критички субјект у неолибералном свету вредности ставља се у шизоидну ситуацију, цепа се и дезоријентише. Игноришу се старе институције и моралне и правне норме.

То све доводи до тзв. психичких поремећаја који воде суицидима и масовним убиствима. Према Дифуровом виђењу, такво програмирање човека може свет да доведе у катастрофу.

Поставља се тешко питање шта би у таквој ситуацији требало учинити поред „гашења пожара“ и решавања последица у виду измена кривичног законика, одузимања оружја, појачаног присуства полиције у школама и сличних ствари?

Одговор је комплексан, али би свакако требало да претпоставља неусвајање споменутог Закона о правима детета и заштитнику права детета, укидање Закона о родној равноправности што је недавно и српски патријарх тражио, појачати васпитни моменат у образовно-васпитном систему кроз одговарајуће измене школских закона и правилника и, што је посебно важно, преиспитати тзв. болоњски систем у високом образовању и донети нове законе о образовању и васпитању на свим нивоима.

Кључ је у образовању и васпитању

У образовању и васпитању је кључ, како је то још Платон одлично запазио, јер све друго зависи од тога какви су нам учитељи.

Најмање што се може учинити за недужно страдалу децу јесте да им се подигне спомен обележје слично оном у Шумарицама, јер и они

„Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани

и сви умрли у истом дану…“