Америка је, без суђења и пресуде, убила иранског генерала Касима Сулејманија, а истом судбином њен изасланик за Иран Брајан Хук прети и Сулејманијевом наследнику Исмаилу Ганију. Барак Обама је дроновима убио 3.797 људи, укључујући барем 324 цивила. А ипак, тврди некадашњи главни командант НАТО-а Џејмс Ставридис, „цар Путин је опаснији него икад“.
„Показало се да сам стварно добар у убијању људи. Нисам ни слутио да у томе могу да будем изванредан“, похвалио се својевремено својим сарадницима Обама, иначе добитник Нобелове награде за мир, подсећа амерички Савет за спољне односе, док је Обамин наследник у Белој кући, актуелни председник САД Доналд Трамп, убиство Сулејманија објаснио као „извршење америчке правде“.
Штавише, открио је амерички државни секретар Мајк Помпео, а преноси „Гардијан“, убиство иранског генерала „део је шире стратегије одвраћања америчких непријатеља, која се односи и на Кину и Русију“.
Зашто онда адмирал Ставридис оптужује председника Русије Владимира Путина да је опасан, чак опаснији него икад раније и зашто магазин „Форин аферс“ упозорава да „Америка треба да се плаши Кине“ Си Ђинпинга?
Разлог не лежи у томе што Путин и Си имају, или могу да имају, више крви на рукама од својих америчких колега, тако нешто је уосталом и незамисливо, већ у томе што, напомиње Ставридис, „руски лидер има предност стратешког планирања у односу на Запад“, док је, образлаже „Форин аферс“, „најважнија геополитичка прича нашег доба спора смрт хегемоније САД у корист надолазеће Кине“. А чак ни евентуално успоравање кинеске економије, као основе њене моћи, неће зауставити овај тренд, него ће, предвиђа „Форин аферс“, ова сила у успону „постати репресивнија код куће и агресивнија у иностранству“.
Страхови америчке елите, не за мир у свету, него за сопствени положај, нису сасвим лишени основа. Јер, анализира „Бостон глоб“ ових дана, „у Хладном рату 2 Америка заостаје“ због зближавања Русије и Кине, а и „традиционални амерички савезници су много мање спремни да се сврстају уз Вашингтон а против Пекинга“. Те зато „најважнији циљ америчке стратегије у 2020-им мора да буде (…) раздвајање Путина и Сија и увлачење Русије у конфигурацију Запада“.
Да ли је та стратегија унапред осуђена на неуспех? Зашто се у америчкој јавности толико инсистира на страху и опасности коју тобоже престављају Русија и Кина? И ко је заправо опасан, Владимир Путин и Си Ђинпинг, или она „америчка правда“ која се састоји у сејању смрти широм света?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали дипломата Зоран Миливојевић и проф. др Илија Кајтез са Факултета за међународну политику и безбедност.
„Срби одавно знају ко представља прави извор опасности у свету. То је она сила која је своју моћ и бес демонстрирала на територији српских земаља у последњих 30 година“, напомиње проф. Кајтез и указује на „историјску законитост да империја, кад достигне зенит, почиње да бива опасна по саму себе, јер изгуби додир с реалношћу и стекне уверење да поседује апсолутну моћ. А Америка је сад дефинитивно на силазној путањи и остаје само питање колико ће њено безакоње још трајати и какве ће последице то оставити.“
Истичући да спровођењем своје правде САД крше све прихваћене норме међународног права, и Зоран Миливојевић наглашава да „империја, када пропада, губи могућност самоконтроле и онда прибегава радикалним методама… А Путин и Си се проглашавају за опасност зато што збиља и представљају опасност — за онај поредак који је успостављен после пада Берлинског зида и супрематију идеологије која је тада завладала, тежећи да своју вољу наметне читавом свету. Међутим, резултат тих тежњи је поражавајући, о чему сведоче и оштре поделе унутар саме Америке, али и низ њених спољнополитичких пораза, од Венецуеле, преко Северне Кореје, до Блиског истока чија се судбина решава без пресудне улоге САД“.
Ипак, саму Америку то у овом тренутку не чини мање опасном на простору Блиског истока, о чему сведочи и забрињавајући преседан који је уздрмао читав свет, недавно убиство иранског генерала Касима Сулејманија, високог званичника државе с којом САД формално нису у рату.
„Тиме је Америка демонстрирала апсолутну самовољу и довела свет на ивицу трећег светског рата. Но, са становишта америчких интереса у том региону, тај потез јој је нанео више штете него користи, јер је сваки њен војник на Блиском истоку сад постао потенцијална мета, практично је изгубила и Ирак, а Иран је схватио да мора да постане нуклеарна сила ако жели да буде безбедан, што је управо сценарио који је Америка желела да избегне“, каже Илија Кајтез.
Крваве руке и противзаконито, а уз то и рискантно понашање америчких председника — Доналд Трамп је само последњи у низу — западни естаблишмент, међутим, не спречавају у покушајима да за главну опасност у свету, по обрасцима који су одавно постали уобичајени, прогласи председника Русије Владимира Путина.
Коментаришући за „Блумберг“ промене у Влади Руске Федерације и Устава те земље, бивши главнокомандујући НАТО-а, амерички генерал Џејмс Ставридис понудио је драгоцени увид у стварне разлоге тог страха од Путина: „Путин је пронашао начин да одржи моћ и задуго пошто му истекне председнички мандат 2024… То ће бити кулминација онога што људи који стратешки планирају против Русије предвиђају већ годинама: Владимир Путин биће цар свих Руса и током наредне деценије и дуже (…), а то ће му омогућити да обликује догађаје и планира унедоглед.“
Насупрот томе, пише даље Ставридис, када је он био стратешки планер у Пентагону, „честитали бисмо једни другима ако бисмо успели да исконструишемо стратешки план за само пет наредних година“, а и такви планови би се „најчешће распадали с променом администрације“.
„Фасцинантна је моћ предвиђања и стратешке визије Владимира Путина, а ове Ставридисове речи то и потврђују“, коментарише проф. Кајтез. „У том смислу, Америка заиста и треба да буде у страху, тим пре што јој и њени савезници све више измичу контроли, док насупрот томе, Путин ситуацију држи под контролом и притом има моћног савезника као што је Кина. Због свега тога Запад, реално, и јесте у проблему.“
„Запад сад највише брине то што ће Путин и Си моћи да продубе свој ионако близак однос, с предношћу дугорочног планирања“, наводи даље адмирал Ставридис.
„Америци се сада свети њен увредљиви став да је Русија, највећа држава на свету, пука регионална сила… Управо се у таквом поимању, које се показало као потпуно нетачно, и види недостатак стратешке визије на Западу“, сматра Зоран Миливојевић, оцењујући да је Вашингтон „закаснио с реакцијом“ и да „више нема могућности да утиче на развој односа Москве и Пекинга. Тим пре што и Русија и Кина схватају да са Запада нема пријатељства, него је циљ да се сруше и једна и друга. Због тога су ове две земље и склопиле коалицију за самоодржање и заштиту својих цивилизацијских и државних вредности“.
„Стратегија раздвајања Русије и Кине нема никакве шансе да успе“, сагласан је Илија Кајтез. „Највише што Америка може да добије јесте својеврсна Јалта 2, подела интересних зона у свету уместо садашњег схватања да је читав свет њена интересна зона. Тиме би се и позиција саме Америке релаксирала, јер би огромна средства која издваја за војни арсенал, могла да преусмери у много битније сврхе.“
„Једино решење се налази у повратку изворним принципима међународног права, који гарантују мир и стабилност у свету и праведне и поштене односе у којима се уважавају интереси свих. Видљиво је да већина држава у свету подржава такав приступ, из простог разлога што сви желе да се заштите од самовоље и доминације једне силе“, закључује Зоран Миливојевић.