Кнез Владимир је без сумње најважнија личност у историји Русије. Прихватањем хришћанства 988. године он је Русији дао нову веру и ново писмо, али је посредно дао и данашњи грб — двоглавог орла, кога не би било, нити би Москва постала Трећи Рим да није било његове одлуке.

„То је био цивилизацијски избор. Истина, хришћанство је почело да се шири у Кијевској Русији још пре кнеза Владимира, на пример крштењем кнежева Асколда и Дира (заједно владали 864-882) или кнегиње Олге (945-960). Међутим, масовно крштење народа је извршено управо за време кнеза Владимира. Да ли је то отворило ’пут у цивилизовану Европу‘? Да. Прихватање хришћанства отворило је нове перспективе за варваре са севера. Нити Источно римско царство, најцивилизованији део Европе у 10. веку, нити државе Западне Европе нису разговарале на равноправној основи са многобожачким Викинзима, чак ни када су губили од њих“, сматра Иван Негрејев, професор историје религије на Православном институту „Светог Јована Богослова“.

© SPUTNIK / ЮЛИЯ ЧЕСТНОВА
Свети Андреј Првозвани се сматра првим мисионаром који је ширио хришћанство међу Словене.

У то време у Византији су у току биле борбе за престо. Цар Василије (976-1025) је позвао Русе у помоћ. Владимир је тада имао око 25 година. Био је млад, страстан, енергичан, амбициозан владар који није знао за пораз, многобожац који је приносио људске жртве боговима, волео веселе пирове и жене. Он је послао своју дружину да угуше немире у Византији, али под једним условом: да му Ромеји дају за жену принцезу Ану (963-1011).

Наравно, Владимир није био заљубљен у византијску принцезу, владари нису много марили за љубав, ствар је била у престижу. Овим браком руски кнез би се винуо до неслућених висина — постао би раван са царем Источног римског царства — Византијом.

Руси су своје обавезе испунили, побуна је била угушена, али цар Василије није журио да пошаље своју сестру. И тада је Владимир кренуо на Коршун — главни византијски град на Црном мору. Након дуге опсаде, град је морао да се преда. Тада он шаље гласника на Босфор са поруком: „То ће задесити и Цариград“.

Цар схвата да се руски кнез не шали и прихвата да пошаље Ану у Кијев, али само ако се Владимир покрсти. Према легенди, Владимир је дуго разматрао коју религију би узео: јудаизам, ислам или хришћанство из Рима или Византије. Ислам је одбачен чим је Владимир сазнао да је муслиманима забрањено да пију вино, док је рабина питао: „Ако је јудаизам тако велики, где је онда ваша држава?“. С друге стране, људи које је Владимир послао у Константинопољ, вратили су се очарани лепотом православних храмова и богослужења.

„Константинопољ је у 10. веку био један од културних центара света и несумњиво да је са њим било више перспективе него у уједињавању са заосталом и у то време умногоме провинцијалном западном културом. Хазари-јудеји су били непријатељи и са њима су вођене сталне борбе. А Константинопољ је био преко мора. А главно је то што је Владимиру била обећана царска принцеза, што је давало Владимиру јединствен статус!“, додао је професор.

CC BY-SA 3.0 / DAR VETER / VLADIMIR OF KIEV ON THE MONUMENT „MILLENNUIM OF RUSSIA“ IN VELIKY NOVGOROD
Према предању током опсаде Корсуња Владимир је скоро ослепео и тек након крштења му се вратио вид. Од рушитеља, он је постао градитељ: почео је да зида цркве по целој руској земљи, изградио је град Владимир у чијој близини ће 150 година касније бити изграђена Москва.

Кнез се крстио у Коршуну — Херсону Тавричком, недалеко од Севастопоља на Криму. Заједно с њим нову веру је примила и цела његова дружина — политичка и војна елита Кијевске Русије. Тада је цар Василије послао своју сестру Ану руском владару.

Може се само претпоставити како се осећао руски кнез када је видео како се царске галије приближавају Криму, а шта је осећала принцеза рођена у свили и кадифи, у најлепшем граду тог времена Цариграду?

„Неки историчари наводе да је Ана плакала и није хтела да се уда за варвара. Није ствар била само у томе да су то различити светови и да се Кијевска Русија по култури није могла упоредити са Константинопољем. Она је била принцеза у другом колену, а њих никад нису давали за странце. Чак су одбили и немачког цара Отона и бугарског цара Симеона, а сада се појавио неки варварски кнез. Међутим, Ана је у даљем животу била срећна“, сматра Невгејев.

Међутим, ширење хришћанства, посебно у удаљеним местима Кијевске Русије, није ишло тако брзо. У Новгороду је, на пример, био јак центар отпора хришћанству. У Ростову и Мурому се то протегло до 12 века. У таквим случајевима хришћанство се ширило силом, објашњава руски историчар.

„Хришћанство и многобоштво су се тесно преплитали и од Средњег века то је добило назив двоверје. Многе многобожачке традиције, празници, ритуали сачували су се још дуго, негде и до данас, само под маском православља. На пример, пророк Илија се у предањима представљао као громовник Перун, а Богородица као Мајка земља која благосиља усеве на Благовести. Таквих примера има много“, закључио је руски историчар.

На крају, Византија, мајка православља, може бити задовољна одлуком коју је донела пре више од хиљаду година. Русија је постала најмногољуднија православна нација на свету. Своју мисионарску мисију је испунила.