КРИЗА ОКО САБОРА: На шта рачуна константинопољска дипломатија?

Разочарење и бол – тако се може окарактерисати реакција на одлуку Генералног секретаријата Васељенске патријаршије од 6. јуна ове године о томе да се не одржавају додатне консултације у вези с примедбама које су Помесне Цркве доставиле на нацрте саборских докумената. «С недоумицом и чуђењем», како се каже у званичном саопштењу Фанара, а не с пажњом и разумевањем, авај, Свети Синод под председавањем патријарха Вартоломеја доживео је ставове и мишљења низа братских Православних Цркава који су изражени у последње време и констатовао је да поновно разматрање већ планираног саборског процеса… превазилази границе свих институционалних оквира. Кратак резиме гласи: «примедбе се не прихватају, долазак је строго обавезан».

Предлози Синода Руске Православне Цркве за одржавање додатног круга предсаборских консултација у року до 10. јуна категорички су одбачени. Васељенски патријархат «позива… да се у унапред заказаним роковима учествује у раду Светог и Великог Сабора у складу са свеправославним одлукама које су потписали, како поглавари на својим сабрањима, тако и овлашћени представници Цркве и току дугог процеса припреме за Сабор». Испоставља се да су институционални оквири важнији од поверења. Тако се открива истинска вредност уверавања у братско разумевање и блискост.

На шта заправо рачуна константинопољска дипломатија у овако сложеној ситуацији? Да ли на то да ће документи са својим многобројним противречностима и недостацима, који су изазвали врло оштре прекоре, одједном бити прихваћени општим консензусом? Или на нови скрупулозни процес усаглашавања? Али усаглашавања и исправке су посао радних група и специјално одређених представника. Спорови и сукоби ставова у присуству црквених поглавара и многобројних чланова делегација и низа посматрача, штампе и званица – ни из далека не представљају успешно решење, посебно ако говоримо о демонстрацији свеправославног разумевања.

«Пожури полако,» – упозорава стара мудрост. Процес усаглашавања дневног реда сабора се по сведочењу учесника у преговорима, претворио у трку, у трку престижа за главног иницијатора и организатора манифестације, Константинопољски патријархат. Припремни радови су трајали 7 година, почевши од 2008. године. Апсурдно је и смешно да ће сад недостајати неколико месеци за оно што је вероватно главно – упознавање с текстовима нацрта у Помесним Црквама.

На крају се на патријарха Вартоломеја и његове најближе помоћнике обрушила лавина критике и испоставило се да је сам моменат максимално незгодан за обављање овако важног историјског сусрета. Не може свако јавно да призна сопствене грешке. У вештачкој кризи која је настала упркос жељама Руске Православне Цркве, Грузијске Православне Цркве, Бугарске Православне Цркве, Грчке и Антиохијске Православне Цркве, велики је саблазан провоцирања отвореног конфликта, па чак и превременог прекида рада Сабора с врло тешким и непредвидивим последицама по будућност васељенског Православља.

Врло је вероватно да ће дипломатија Константинопоља сматрати да за њу најзгоднији излаз из настале, по њу неугодне ситуације, представља пут скандала. Оптужбе на адресу Москве су формиране, о томе сведоче многи знаци. Више пута су представници Фанара изражавали своју љутњу. У погледу напада и дрских измишљотина догађај без преседана представља објављивање чланка протопрезвитера Константинопољске патријаршије под називом «Да ли је одлука Грузијске Цркве исправна или провокативна?» Он себи дозвољава да у чланку размишља о томе да су их грузијски делегати «намучили», да понашање грузијских представника «изазива љутњу и води у ћорсокак». Цецис себи дозвољава овакве оцене унутрашњих ствари независне и самоуправне Грузијске Помесне Цркве, од чега се човек јежи. По његовим речима «Грузијска Црква се налази у ропству фундаменталистичких кругова», аутор користи отрцане фразе и застрашујуће стилске фигуре попут «повратка земље у средњи век». Иза свега тог се, по мишљењу Цециса, који је, узгред речено, један од главних константинопољских делатника у предсаборском процесу, помаља се, као што је то обичај да се каже у модерној политичкој реторици, сенка Москве.

Овакви испади су изазвали праведно негодовање у Грузији. Тешко је замислити миран ток Сабора уз овако ужарене емоције. Користећи логику прот. Г Цециса, лако се можемо запитати у заробљеништву којих кругова се налази Константинопољска патријаршија и колико заправо вреде лажна добронамерност и братољубље савременог екуменистичког богословља митрополита Ј. Зизјуласа и прот. Г. Цециса.

Дани који су преостали до 19. јуна, датума почетка Сабора, нажалост, врло вероватно, представљају одбројавање до ступања у дејство негативног сценарија. Иницијатива Синода Руске Православне Цркве је садржала реалну могућност да се спаси ситуација. Молимо се да Господ подари Његовој Светости патријарху Вартоломеју свест о истинској, а не реторичкој «изузетној одговорности за одржавање јединства Православља».