Разлога за бригу има још много. Познато је да се Америчке тактичке нуклеарне бомбе чувају у арсеналима на територији Немачке. Генерални секретар НАТО није искључио да се могу померати и даље на исток, док Русија држи све нуклеарно оружје само на својој територији.

САД данас активно користе територију Пољске, Балтика или Украјине за вежбање нуклеарних напада на Русију. Теоретски, Русија би то исто могла да ради ако би закључила одговарајуће споразуме са Кубом, Венецуелом или Никарагвом.

Русија је упутила предлог Алијанси да се обавеже да Украјину као ни друге бивше совјетске републике неће примити у чланство.

Такође предлаже и да НАТО одустане од вођења било каквих војних активности у Украјини, источној Европи, Централној Азији и у Закавказју, као и да се обе земље обавежу да неће користити територију других земаља за припрему или напад једних на друге, као и да се обавежу да на војним вежбама неће вежбати сценарио употребе нуклеарног оружја.

Постоји још неколико предлога који би, уз западну сагласност, могли помоћи одржавању мира и сигурности. На пример, да се не подучавају оружане снаге ненуклеарних земаља за примену нуклеарног оружја; да не размештају нуклеарно оружје у иностранству; да врате већ постављено, као и да ликвидирају инфраструктуру за размештање нуклеарног оружја ван своје територије.

Ово је први пут да се такви документи предочавају јавности, али ситуација је веома узнемиравајућа и Москва жели свима да покаже да игра „отворено“ и да нема намеру да сакрије ништа. А да би се схватила озбиљност ситуације, Владимир Путин, такође први пут у постхладноратовском периоду, обавештава читав свет да ће Русија предузети адекватне војно-техничке кораке у случају непријатељских потеза САД.

Иако су многи на Западу ово назвали ултиматумом, руски председник је више пута објаснио да Русија не жели оружани конфликт и да жели да се питања безбедности решавају дипломатским средствима, али да су за то неопходне писмене, правно обавезујуће гаранције.

Овим документом Русија је практично довела Америку у незавидну позицију. Предлог је озбиљно схваћен јер је јасно да Русија може и да има чиме да се бори за своје интересе. То је доказала и на питању Грузије, Крима, Сирије. Америка може да бира – или ће се померити неколико корака уназад, и повући ракете које се налазе поред руских граница, или ће бити померена.

Русија на овај начин предлаже измену читавог система безбедности у Европи и то не само враћање на 1997. годину када је потписан први споразум о сарадњи између СССР И НАТО, већ на педесете године кад су САД започеле Хладни рат и кренуле да постављају своје атомско оружје у Немачкој, Холандији, Италији, Турској, Великој Британији. Од тада се много тога догодило, укључујући и распад Варшавског пакта и СССР-а, када је НАТО преузео три обавезе – неразмештање своје инфраструктуре, војске и атомског оружја на територији нових држава. Ово последње још нису прекршили, а све остало – јесу.

После прве, љутите реакције Америке, стигло је помирљиво обећање да ће договор стићи после празника. Мораће добро да размисле јер не знају шта ће бити ако кажу ”не”, што би најрадије урадили. Ако је „не“ – онда нема правила игре и Руси могу да раде шта хоће. Шта би могли да супротставе Русији, ако Руси то ураде? Па – ништа. Све се у таквој ситуацији своди на то – ко је јачи, то јест, ко има брже ракете. А у овом тренутку, то је Русија.

Наравно, Русији не пада на памет да лансира ракете, али би могла да их постави у Венецуели, Никарагви, или на подморнице, па у Тихи океан, Атлантски океан… Тешко да би се то допало Америци, али је још теже поверовати да ће повући своје оружје из Европе. Историја показује да велике силе поштују интересе других, само ако непоштовање може довести до правог рата, или кад намеравају да сарађују. У овој ситуацији је мало вероватно да Америка жели сарадњу са Русијом, али и не помишља на ”прави” рат. Онај у Украјини је за Америку сасвим прихватљив. Али, за Русију – није. А у озбиљност Путинове изјаве не треба сумњати.

И не треба искључити фактор Кине, која је ових дана изјавила да безрезервно подржава Русију. Да ли је све то заједно довољно убедљиво да се Вашингтон озбиљно замисли и одговорно анализира руски предлог?