Криминални европски комесари: „Дрим тим“ Урсуле фон дер Лајен

На челу Европске уније је Европска комисија (ЕК), коју нико није бирао, а на челу ЕК је њена шефица Урсула фон дер Лајен, чије је сараднике европски омбудсман Емили О’Рејли упоредила са „моћним консиљерима“, користећи терминологију из чувеног филма „Кум“ Френсиса Форда Кополе.

Филм Кополе бави се историјом прљавих послова америчке мафије. Слична атмосфера корупције и тајности влада и у највишем извршном органу ЕУ. О’Рејлијева је за „Политиков“ подкаст „ЕУ конфиденшл“ изјавила и да се током свог мандата никада није срела са Урсулом фон дер Лајен и да је због тога веома фрустрирана.

Фон дер Лајенова је дошла на место шефице ЕК са места немачке министарке одбране, где је за собом оставила траг афера које никад нису расветљене. Као председница ЕК, Фон дер Лајенова је склапала сумњиве уговоре са америчким фармацеутским кућама, попут „Фајзера“. Ни ова афера никад није добила судски епилог.

Циници би рекли: „Па шта? Управо зато је и постављена на функцију председнице ЕК.“

Западни медији су 5. децембра објавили да се бивши комесар за правосуђе ЕУ Дидије Рејндерс десетак година бавио сумњивим пословима са срећкама у Белгијској националној лутрији. Реч је о правој криминалној шеми прања новца. Рејндерс је био европски комесар за правосуђе у време мандата председнице ЕК Урсуле фон дер Лајен. Првог децембра 2024. године против њега је отворена истрага белгијских власти.

Врх леденог брега криминала

Сада се поставља питање да ли је Урсула фон дер Лајен знала да се њен блиски сарадник бавио криминалним активностима. Заправо, питање је много дубље, јер ово није први пут да се дешава скандал који отвара питања о интегритету посланика ЕУ, пише политичка аналитичарка Соња ван ден Енде за сајт „Фондација стратешке културе“.

Истрага против европског комесара за правосуђе је само врх леденог брега. Друга истрага која се води против Дидијеа Рејндерса, наставља Соња ван ден Енде, показала је да је он само део много шире мреже европских званичника који су прали новац преко државних институција. Рејндерс је, узгред, „један стубова белгијског естаблишмента“. Али, много су важнији његови криминални послови са оружјем, чији се пипци пружају до Конга и Либије.

Године 2019, бивши тајни белгијски агент Николас Уленс оптужио је Рејндерса за корупцију и прање новца у вези са неколико пројеката, укључујући и изградњу белгијске амбасаде у Демократској Републици Конго и за трговину оружјем. Али, ни Уленс није никаква цвећка.

Као припадник Службе државне безбедности, Уленс који је уживао „велико поштовање у племићким круговима у Белгији“, убио је своју маћеху Мирјам Лекјен у њеном замку у Валонском Брабанту 29. марта ове године. Разлог за убиство је свађа око наследства, што подсећа на заплете из романа Агате Кристи.

Уленс је, наравно, сматрао да је добио мање него што заслужује. Ипак, он је ослобођен кривичне одговорности на, погађате, захтев самог Рејндерса.

Кратка историја белгијског колонијализма

Да бисмо објаснили откуда интересовање белгијског „племства“ за афрички Конго, треба се вратити у историју.

„Такозвана Слободна држава Конго била је држава којом је приватно управљао белгијски краљ Леополд Други преко такозваног Међународног афричког удружења, и то наводно у хуманитарне сврхе“, подсећа Соња ван ден Енде и истиче: „Међутим, то је био нарочито суров облик колонијализма, чији се трагови и данас могу видети у Конгу.“

За време владавине белгијског краља Леополда злочини Белгијанаца су били тако брутални, да једноставно нема речи којим би се описале патње становништва, додаје она.

Читалац може пронаћи опис тих патњи у роману енглеског писца Џозефа Конрада „Срце таме“. Писац је боравио у Конгу крајем 19. века, када је белгијски монарх, „у име западне цивилизације“, и без било каквих скрупула, немилосрдно пљачкао земљу.

Шта се скривало испод узвишене речитости о „цивилизаторској мисији“, коју су, наводно, спроводили Белгијанци у Конгу, а западни Европљани свуда по Африци?

Писац је, у лику главног јунака романа Курта, сублимирао психологију и менталитет европског колонијализма, његову крајње бруталну и садистичку природу. Курт, по рођењу Енглез, што није без значаја, завршава своју мисију набијањем глава становника Конга на шиљке.

Он је, у исто време, високообразован и префињен: талентовани говорник, писац, песник и музичар; он је „изасланик самилости, науке и напретка“. Једном речју: Курт је „универзални геније“, чија речитост заводи. Али, на фону тог „дирљивог позива на алтруистичка осећања пламти, блистав и застрашујућ, попут блеска муње на спокојном небу“, једно кратко објашњење, које тој речитости даје прави смисао: „Истребити све те животиње!“

„Читава Европа допринела је стварању Курта“, закључује Конрад. „Почео је са аргументом да ми белци, са тачке развоја до које смо дошли, ‘морамо да се дивљацима прикажемо као натприродна бића и да им прилазимо са снагом божанства’, и тако даље. ‘Простим вршењем своје воље ми можемо постићи безграничну моћ да чинимо добро’.“

Курт је, упркос неограниченој речитости, завршио живот као тиранин, који је умислио да је бог.

У тој истој Белгији су, средином 20. века, једног младог Пигмеја држали у кавезу у зоолошком врту: његово место је, у теорији природне еволуције, било одмах до мајмуна.

У ужасну историју белгијског колонијализма спада и једна фотографија из 1904. године, која је могла да настане било где, у Африци или Азији; фотографија која говори много више него што би то могле речи: слика скрханог оца из Конга, који ћутке гледа у одсечене делове тела своје петогодишње кћерке, убијене због тога што је сакупила премало каучука.

То је била уобичајена казна коју су спроводили белгијски колонијалисти. Успомена на обичај кажњавања у колонијалном Конгу одсецањем шака сачувала се у савременој Белгији, у виду популарних руку од црне чоколаде.

Ко су најближи сарадници Урсуле фон дер Лајен

Вратимо се поново Дидијеу Рејндерсу, једном од најближих сарадника шефице ЕК Урсуле фон дер Лајен, и његовим мутним пословима у Либији. Након пада и убиства Моамера Гадафија, које су починили терористи спонзорисани са Запада, у Белигији је отворена афера због исплата стотина милиона евра „непознатим примаоцима“.

Сада је утврђено да је Рејндерс примио део новца са ових рачуна, каже Соња Фон ден Енде, мада није јасно о којој суми је тачно реч. Како наводи ова новинарка, новац је дошао са замрзнутих рачуна у Бриселу који су припадали либијском председнику Моамеру Гадафију.

Сада можемо повући и паралеле са тренутном ситуацијом, где су руска „замрзнута средства“ коришћена за куповину оружја за Кијев и за некакву „реконструкцију“ Украјине. Како примећује Соња фон ден Енде, Фон дер Лајенова је „поносна на крађу руских средстава, са којима се купује оружје за Кијев, баш као што се радило са ‘побуњеницима’ у Либији“. Шефица ЕК је на почетку првог мандата тврдила да је њен циљ „јачање владавине права“.

Шефица европске комисије сада тврди да није знала за Рејндерсове криминалне активности, али то је мало вероватно, закључује холандска новинарка, јер је и сама Фон дер Лајенова била умешана у криминалне активности и скандале око прања новца, као што је афера „Фајзергејт“.

„Фајзергејт“ је скандал са куповином велике количине доза вакцина против ковида од америчке фирме са којом је Лајенова потписала уговор. Шефица ЕК и данас скрива преписку са „Фајзером“. Сада се постављају многа непријатна питања, попут питања безбедности вакцина или да ли је реч о биолошком оружју.

Није вероватно да ће Рејндерсу или Лајеновој икад бити суђено. Реч је о бившем белгијском министру спољних послова и о садашњој председници ЕК. Овај први је украо новац од либијског вође Моамера Гадафија и народа Либије, друга је украла новац од руске владе и руског народа. „Требало би да Лајенова зна да је замрзавање средстава једнако противзаконито као и њихово коришћење за куповину оружја побуњеницима у Либији“, подсећа Фон ден Енде.

Рејнерс и Фон дер Лајенова нису једини у ЕУ који се баве прањем новца или брисањем мејлова који садрже доказе о њиховим криминалним активностима.

Бивши холандски премијер Марк Руте, који је сада шеф НАТО-а, како је објавио један холандски лист, има навику да редовно брише свој електронску преписку. Он је овај процес назвао „архивирањем у редовном времену“, али било би га прикладније назвати „брисањем у редовном времену“.

Руте је у Холандији познат под надимком „Пинокио“, закључује Фон ден Енде, јер често лаже и уопште се тога не стиди.