КРИМ: Љубав браће и љубав Бога

Скоро две године су прошле откако су се Крим и Севастопољ вратили у састав Русије. Од марта 2014. године «нови Руси» су поднели много искушења везаних за економске, правне и финансијске потешкоће, а однедавно и за потешкоће везане за свакодневни живот, због редовних прекида у снабдевању енергијом. О томе какав духовни траг је оставило и да ли га оставља све што је становништво доживело и о томе како данас живи православни Севастопољ говори намесник Севастопољског округа протојереј Сергије Хаљута.

– Оче Сергије, како су се за протекле две године по вашим запажањима, променили Севастопољци и Севастопољ?

– Главно је то што се променио свет. Није се променио Севастопољ и није се променио Крим. Променио се свет, променила се Русија. А ми смо се променили заједно с њом, зато што смо њен део. Да ли је Русија постала другачија? Јесте. Данас је то велесила која ужива изузетно велики ауторитет. То је држава – носилац моралних вредности, и не просто моралних, већ хришћанских. Русија је бедем који их чува. Оно чему смо тежили и шта смо постигли јесте повратак и сједињење с Русијом.

Данас људи који ми се обраћају за помоћ по правилу долазе са овоземаљским проблемима. Раније су имали глобалне проблеме: није им било дозвољено одржавање конференције на руском језику, није им било дозвољено да организују сусрет с руским писцем, «помозите-назовите-попричајте». Данас људи слободно живе. А свакодневни проблеми никад не нестају.

Многи питају: како живите на Криму – без струје, без воде, без грејања? А ми кажемо: добро живимо, зато што слободно дишемо. Ове пролазне тешкоће нису ништа у поређењу с оним што је могло да се деси на Криму и у Севастопољу.

– Чега се данас сећате од догађаја из марта 2014. године?

– Као намесник Севастопољског округа био сам у центру свега што се дешавало, учествовао сам у многим сусретима и преговорима. Кад се десила заиста напета ситуација везана за штаб Ратне морнарице Украјине као свештеник сам сматрао да треба да одем у штаб и да поразговарам с људима који су се тамо налазили. Једноставно да бих схватио: шта, ради чега, зашто и због чега намеравају да раде. Тамо ми је Господ показао врло важан догађај.

Чекао сам на контролном пункту штаба који је био затворен свим могућим катанцима. Официр којем сам се обратио отишао је да реферише команданту Ратне морнарице да је намесник дошао да поразговара. Чекам, припаднику десантних јединица који је дежурао на контролном пункту дат је налог да се закључа како треба «како свештеник и други људи не би ушли на територију». И отварају се врата контролног пункта, излази млад војник од деветнаестак година – из Дњепропетровска – и обраћа се руским моцима који стоје мало даље: «Имате ли цигарету?» И руски момци му дају кутију цигарета. Официр ових момака каже младом: «Шта, све си дао?» – «Да, све сам дао.» – «Али и ми стојимо овде. Немамо где да набавимо цигарете.» Млади руски војник одговара официру: «Тамо су исти момци као што смо ми.» И кад сам то чуо од деветнаестогодишњих момака, видео сам стварно испољавање братске љубави и моје срце се умирило. Пришао сам и упитао: «Одакле си, брате?» Одговорио је: из Казања. Кажем му: «Ево сад ће доћи официр који ће рећи да ми није дозвољено да уђем у штаб, – пренеси му дубоке поздраве од мене. Идем. Ништа више ми овде не треба.»

Видео сам да је Господ дао разум деветнаестогодишњим момцима који због година можда још сами нису у стању да стекну мудрост. Мирно су се обраћали један другом: један је био из Казања, други из Дњепропетровска. У данима сукоба постојала је љубав – и љубав браће, и љубав Бога, која нам је дала главно чудо: у Севастопољу није била проливена ни кап крви.

Следећег дана сам поново отишао у штаб украјинске Ратне морнарице. Врата су већ била отворена, ушао сам и угледао збуњене војнике, почео сам да разговарам с њима, да их умирујем. Хоћу да кажем: преко 18.000 од 25.000 остало је да служи у руској војсци.

Притом многи од њих нису били родом из источне или јужне Украјине, већ из западне: Лавов, Ивано-Франковск. И они су остали да служе Русији. Зато што су живећи у Севастопољу постали Руси по духу, постали су део руског света. Због тога се код нас није пролила крв рођене браће.

Његова Светост патријарх Кирил је 2009. године посетио Севастопољ. На Тргу Нахимова, где се налази Меморијални комплекс херојске одбране Севастопоља 1941-1942. године и где су свечано полагани венци испред Вечног огња били су постројени војници ЦФ Ф и ВМСУ. И Његова Светост је обраћајући се личном саставу тада рекао: «Не дај Боже да ви, рођена браћа, гледате једни друге кроз нишан. И важан је лични однос обичних грађана. Питајте Севастопољце: како се односе према житељима Украјине? Не према властима, већ према обичним људима. Рећи ће: с љубављу и поштовњем, зато што су Руси, Белоруси и Украјинци – један народ.

– Повратак у састав Русије није чудотворни еликсир. Он, на пример, не избавља човека од склоности греху. Јер Севастопољци нису могли само због тога да се промене духовно и душевно?

– Чини ми се да су људи постали чистији. Чак бих сад срца Севастопољаца упоредио са срцима деце. То није стање еуфорије. Наравно, има разних људи. И земља, укључујући и наш град, настањена је и добрим и злим људима. Ипак ми се чини да су се радост и љубав појачале у срцима у току последњих година и то још увек траје.

На Тргу Нахимова је 16. марта 2014. године владала таква свеопшта чиста радост коју су у разговорима са мном ратни ветерани поредили с радошћу од 9. маја 1945. године.

Али не смемо хулити оно што је било. За све треба благодарити Богу. У разговорима с нашим верницима позивао сам их да благодаре Богу за године проведене под украјинском влашћу: јер они су у току тих година рађали, крштавали, школовали су се, срели су своје пријатеље и вољене, венчавали су се, сахрањивали своје родитеље и рађали су своју децу.

– Испричајте нам нешто о животу у храмовима Севастопоља у периоду енергетске кризе.

– Кад у њима нема јаке електричне светлости, кад гори топла свећа – то подстиче молитвено расположење. И у храму има много више народа. Људи с похрлили у Цркву. Одвојили су се од телевизора, од неких страсних ствари и почели да се друже. Излазили су напоље, шетали су, сретали су своје пријатеље које нису видели годинама, зато што су се крили иза зидова од ајфона, ајпада, компјутера и осталих савремених гаџета који деле људе. Господ нас је ослободио многих ствари које су нас вукле у сасвим другу страну. Зато је све одлично. И сигуран сам да ако изађете напоље и питате грађане колико им је тешко нико неће рећи да му је тешко. Сигуран сам у то. Господ је с нама, Он показује видљива чуда и Своју очигледну милост.

Кад су у децембру минирали далеководе температура ваздуха је порасла на плус 15. Иако је свуда унаоколо било врло хладно. На Божић је било 15 степени, док је у Геническу, који се налази на свега 200 км од Севастопоља било минус 26.

Али опет, шта је руска хришћанска љубав: појавиле су се тешкоће и код наше браће у Геническу и ми смо им дали гас којег можда Крим нема довољно. Ето, управо то је руски свет.

Друго чудо – за све време мог послушања на дужности намесника Севастопољског округа нисам видео да у нашем Чернореченском вештачком језеру има толико воде као у последње две године. То је једини извор снабдевања Севастопоља водом, вештачко језеро напајају атмосферске падавине и на југу је проблем с водом увек био најжешћи и најактуелнији. Обично бисмо месец – месец и по дана пре Божића на обали овог језера које би скоро пресушило служили молебан за кишу. По правилу и на Богојављење кад тамо сваке године служимо молебан с чином освећења воде, сви – руководство града, руководство и радници Водоканала, – стојећи на богослужењу моле: «Господе, дај нам воду.» А у последње две године има 35-40 милиона кубика воде у вештачком језеру, пуно је. Опет је то милост Божија. Главно је што људи у Севастопољу то схватају. Не кажу да је у питању случајност. Кажу: «Господ је близу, Господ нам помаже.»

– А како знате да тако говоре? Да ли вам причају о томе?

– Наравно. Говоре ми у личним разговорима и не само обични људи, већ и људи на власти, почевши од градоначелника.

– Има чисто практичних питања: на пример, за богослужење треба испећи просфоре, треба загрејти воду за њих: Тајна Крштења такође подразумева бар малу количину топле воде. Како су се ови проблеми решавали у време енергетске кризе?

– У храму Светог Владимира у Херсонесу богослужења се обављају свакодневно. И ништа се није променило због тога што није било струје. Требе су такође обављане свакодневно. Између осталог, и Тајна Крштења. Како загрејати воду? Данас постоје агрегати. Чак нисмо сматрали да је потребно да за цркву купимо велики генератор, имамо обичан за свакодневну употребу који је довољан за загревање воде. Јер, ми дајемо људима и храну. Око 200 људи свакодневно долази у нашу кухињу: то су и наши радници и потребити људи за које обезбеђујемо топлу храну. И ни у чему није било прекида. Спремале су се исте количине хране и она је подједнако укусна, нисмо прелазили ни на какве ланч-пакете. Црква је живела уобичајеним животом.

На 15 км од Бахчисараја налази се манастир Светог апостола и јеванђелисте Луке. То је територија грчког села Лаки, која се назива «кримски Хатињ». Становници села су за време рата помагали партизанима: хранили су их, прикупљали су одећу за њих, крили су их у својим кућама. А онда су их 1942. године због тога стрељали или спалили фашистички џелати. Непријатељи су уништили скоро све објекте, а храм нису дирали, он се одржао. То је веома леп храм у византијском стилу, сад се изводе радови на његовој реконструкцији, а пре 15 година у близини овог храма је основан мушки манастир. Дакле, у манастиру уопште није било и нема струје. Физички је нема, тешко је довести струју и монаси тамо врло лепо живе: и служе, имају огрев за богослужење, и једу, и хране људе. Нису чак ни приметили да је струја искључена. Разговарао сам с намесником и он ми каже: а ми нисмо ни знали да има таквих проблема. Имају воду са извора, греју се на пећи. Лепо су живели и живе. Вероватно је то благодат. Кад би у овој ситуацији свуда могао бити хаос, а код њих су тишина и мир.

– Стигла је струја у куће. Да ли су људи из храма пожурили да се врате телевизорима?

– Човек који се сретне са Христом, по правилу више не жели да се врати у таму из које је изашао. После Божићних празника, наредне недеље у нашем храму Светог Владимира у Херсонесу причешћивали смо око 40 минута из три путира. Уопште, у току празничних Божићних дана у храму је било око 10 хиљада људи. То говори да кад човек једном осети љубав Бога, више не жели да изађе из овог Божијег загрљаја.

– Каква је данас ситуација у вези с Херсонесом?

– Херсонес у већој мери представља духовни проблем. То није проблем међуљудских односа. Шта је Херсонес? То је светилиште нашег народа, то је место на којем смо стекли језик, то је место крштења кнеза Владимира, место проповеди апостола Андреја Првозваног, светитеља Климента Римског, свештеномученика херсонеских, Мартина Исповедника и многих других светих угодника Божијих. Херсонес је место које је прославио светитељ Инокентије (Борисов) отворивши овде прво Владимирску киновију, а затим Владимирски манастир.

Херсонес је место где је саграђен велелепни споменик захвалности руског народа свом крститељу – имам у виду Владиримску цркву. Треба схватити шта је Херсонес. Ако је то сакрално место нашег рођења, ако је то наша очинска кућа, безусловно Херсонес треба да се развија у овом правцу без уништавања историјских вредности које се овде налазе. Али наравно, кад се понижава духовна компонента то изазива тугу. Проблем је кад се од човека који иде у храм тражи да за то плати. Међутим, данас се у Херсонес може слободно доћи, свако онај ко то жели може да дође и да се поклони нашим светињама.

– Да ли се дешавају нова чуда на месту обретења стопе апостола Андреја Првозваног на обали мора у Херсонесу?

– Да се тамо ништа не дешава не би било добро утабане стазице. Зарасла би у коров као све унаоколо. Дешавало се много чуда: и исцељења и решавања питања земаљског живота. Људи иду на то место, моле се, и Господ им по молитвама даје оно за шта се моле. Људи обично не иду на празан бунар да се напију воде.

– Има ли планова за постављање сталне ограде на овом месту, за подизање капеле?

– Желели бисмо да поставимо тамо малу сталну ограду, али се камен с отиском стопала налази поред самог мора, његови таласи га запљускују и све што у пролеће поставимо, по правилу, однесу зимске олује. А само свето место се чува око две хиљаде година.

– Колико нових храмова се појавило за протекле две године на територији Севастопољског намесништва?

– Постепено прелазимо у руски правни простор. Многе тешкоће су повезане управо с тим. Данас није једноставно добити земљу за изградњу православног храма у Севастопољу. Али данас у Севастопољу постоји 41 храм. На територији намесништва се налазе два позната манастира – то су Балаклавски манастир Светог Георгија на рту Фиолент и манастир Светог Климента у Инкерману – и има мноштво скитова: мушки скит Преображења Господњег у селу Терновка, мушки пештерски манастир Светитеља Саве Освећеног (такође носи назив Челтер-Мармара), скит Јована Крститеља код села Обороноје, женски скит Корсунске иконе Мајке Божије Топловског манастира.

У току протекле две године сагрдили смо храм на Чернореченском вештачком језеру – у част Богојављења; храм Преподобног Сергија Радоњешог се појавио у новом делу града – «спаваоници» – тамо је био изузетно потребан. У рејону «Красна горка», чијим становницима је такође тешко да дођу до градских храмова, гради се велики храм у име Светих Царских страстотрпаца. Гради се храм при севастопољском породилишту. При Севастопољској председничкој кадетској школи већ је потпуно уређена лепа домаћа црква. У изградњи је још 10 храмова. И још 20 планирамо да подигнемо са временом; приоритет ће имати најближа села, тамо је ситуација најтежа. Желели бисмо да свако село има своју цркву и свог свештеника.

Један од наших главних задатака је изградња духовно-просветног центра који је Севастопољу веома потребан. Већ смо направили извођачки пројекат, у току је добијање папира за земљу. Надам се да ћемо уз Божију помоћ идуће године почети да градимо.

Још једно актуелно питање представља школа веронауке саборне цркве Светог Владимира, која одавно не може да прими све оне који желе да уче. Недавно смо добили нову зграду, али ни она не може да прими све штићенике. Данас смо принуђени да децу из храма Светог Владимира шаљемо у друге школе веронауке. Потенцијал је такав да би код нас могло да учи 500 деце, а реално можемо да примимо око 200.

С протојерејем Сергијем Хаљутом
разговарала је Евгенија Константинова
Са руског Марина Тодић

Тагови: Крим, Русија