У августу је Кина лансирала две балистичке противбродске ракете, које су, према речима кинеских експерта, погодиле брод који се кретао у Јужном кинеском мору, неколико хиљада километара од тачке лансирања.

Пробе су изведене месец дана након што су Сједињене Државе разместиле две ударне групе носача авиона (УГНА) у регион, и један дан након што је амерички извиђачки авион „Локид“ У-2 евидентирао вежбу уз употребу ватре коју је одржала морнарица Кине.

Ово је прва позната демонстрација кинеске противбродске балистичке ракете дугог домета која је способна да погоди покретне циљеве на површини воде, истиче „Бизнис инсајдер“.

Амерички носачи авиона суочени с претњом

„Чинимо ово због америчких провокација“, рекао је Ванг Сјансуи, бивши кинески пуковник и професор на Универзитету Бејхан у Пекингу, називајући пробе противбродских ракета „упозорењем за САД“.

Да не би заостајала за кинеском морнарицом, руска морнарица је у децембру 2020. године извела своје треће пробно лансирање хиперсоничне противбродске крстареће ракете „Циркон“ у Белом мору. Ракета је лансирана са фрегате, достигла је брзину од 8 маха и погодила „обални циљ“ на удаљености већој од 300 километара.

Испитивања хиперсоничних ракета у Русији започета су 6. октобра 2020. године. Из вода Белог мора, водећа фрегата пројекта 22350 „Адмирал флоте Совјетског Савеза Горшков“ први пут је испалила хиперсоничну крстарећу ракету „Циркон“ на поморски циљ који је био смештен у Баренцовом мору. Према подацима објективне контроле, „Циркон“ је директним поготком успешно уништио морски циљ на удаљености од 450 километара, док је брзина лета ракете била већа од 8 маха.

Испитивања су само најновији показатељ да би се амерички носачи авиона, који се дуго сматрају краљевима мора, ускоро могли суочити са стварном претњом по своје постојање, сугерише „Бизнис инсајдер“.

Приоритетни циљеви

Амерички атомски ударни носачи авиона увек су били међу приоритетним циљевима потенцијалних противника у хипотетичком оружаном сукобу. Иако су носачи авиона у СССР-у били јавно критиковани као „угњетачи национално-ослободилачких покрета“, признати су као доминантна оружана платформа на морима и океанима.

Ово је постало посебно актуелно након што је Совјетски Савез схватио да се на носачима авиона базирају авиони-носачи нуклеарног оружја.

До 1980-их, Совјетски Савез је ретко критиковао носаче авиона током унутрашњих дискусија, чак их је и хвалио због пружања „велике борбене отпорности“. У документу из 1979. године наведено је да ће носачи авиона бити „највећи приоритет приликом напада на бродске формације у потенцијалним ратним сценаријима, а десантни бродови могу бити следећа мета за могуће нападе“.

Планови за борбу против америчких носача авиона били су готово у потпуности засновани на могућностима противбродских крстарећих ракета лансираних са подморница, бомбардера и бродова, а идеално би било са свих могућих носача истовремено. У том циљу, морнарица СССР-а се усредсредила на опремање својих бродова крстарећим ракетама, укључујући тешке крстарице носаче-авиона.

Совјетски бомбардери дугог домета поморске авијације Ту-16, Ту-95 и Ту-22 били су главно средство за достављање противбродских ракета. Главне поморске платформе за ову врсту оружја биле су крстарице класе Kynda (ракетне крстарице пројекта 58, главни брод је „Грозни“), Kresta (велики противподморнички бродови пројекта 1134), Slava (вишенаменске ракетне крстарице пројекта 1164 „Атлант“) и Kirov (тешка атомска ракетна крстарица, главни брод пројекта 1144 „Орлан“).

Бројне атомске и дизел-електричне подморнице, попут пројекта 949А „Антеј“ (серија нуклеарних ракетних подморница које су наоружане крстарећим ракетама П-700) и пројекта 651/651К (дизел-елетричне подморнице) могле би да лансирају сличне ракете из подводног положаја и налазећи се на површини воде.

Али ни то можда није било довољно. У СССР-у су сматрали да су ПВО носача авиона и борбене способности авиокрила које је размештено на њему, толико моћне да је за напад на само један носач авиона било потребно послати до 100 бомбардера дугог домета са очекиваним губицима до 50 одсто.

Амерички лист сматра да совјетским пилотима чак нису дате ни детаљне руте за повратак на полазне аеродроме. Како наводи, такође је постојао страх да би значајан део противбродских ракета током удара могао бити оборен, па је СССР дошао до закључка да противбродске ракете треба да буду наоружане нуклеарним бојевим главама.

Доминација носача авиона се ближи крају

Након завршетка Хладног рата и распада Совјетског Савеза, доминација америчких носача авиона изгледала је више него загарантована. Ови носачи авиона одиграли су кључну улогу у практично сваком оружаном сукобу у који су САД биле умешане од 1990-их.

Али поредак након Хладног рата постепено се доводи под знак питања.

То је углавном због брзог раста војне моћи Кине, која има најдиректније последице на доминацију носача авиона у Светском океану.

Амерички носачи авиона највише забрињавају Пекинг. Њихово присуство помогло је да се заустави инвазија Кине на Тајван 1950-их године, а 1996. године две ударне групе носача авиона поставиле су Кину у нeлагодан положај док су су несметано маневрисале око Тајвана током периода појачаних тензија, приморавајући Пекинг да на крају призна војну моћ САД-а, истиче „Бизнис инсајдер“.

Од тада је Кина уложила велики новац у изградњу средстава за борбу против ударних група носача авиона. Прво је од Русије купљен велики број наоружања, укључујући вишенаменске ловце Су-30МКК, 12 ударних подморница класе Kilo (дизел-електричне подморнице пројеката 877 и 636) и четири разарача са вођеним ракетним оружјем пројекта 956 типа „Савремени“.

Али ракете су увек биле у центру пажње Кине.

Пекинг тренутно има један од највећих и најнапреднијих арсенала на свету, од којих 95 одсто није предмет Споразума о ракетама средњег и кратког домета, у складу са којим је САД-у и Русији забрањено да поседују ракете домета од 310 до 3.100 миља. САД је недавно изашла из споразума, а Кина никада није била његов део.

Две кинеске балистичке ракете које су тестиране у августу 2020. године биле су варијанте ДФ-21 („Дунфенг-21“ — дословно „Источни ветар-21“, двостепена ракета средњег домета на чврсто гориво) и ДФ-26 (двостепена ракета на чврсто гориво за уништавање крупних морских циљева и објеката на копну) са дометом паљбе до 1.300, односно 2.400 миља.

Извештај америчког Министарства одбране који је објављен ове године, наводи да је развој сличних ракета у Кини једно од оних подручја у којима је Пекинг „достигао паритет са Сједињеним Државама или их је чак превазишао“.

Нове претње носачима авиона

Још једна озбиљна претња нуклеарним носачима авиона су хиперсоничне крстареће ракете. ХКР могу да лете брзином већом од 5 маха (преко 3.800 миља/час) и пребрзе су да би ракетна одбрана могла ефикасно да реагује. Такође могу да промене смер у лету, што их чини готово непобедивим.

Кина је наоружана двема врстама хиперсоничног оружја — ДФ-17 и ДФ-100. Русија развија бројне хиперсоничне ракете, од којих је најперспективнији „Циркон“. Руски званичници су изјавили да се надају да ће све нове бродове у руској морнарици моћи да наоружају хиперсоничним оружјем.

Британски званичници су већ изразили забринутост због претње коју руско хиперсонично оружје може представљати њиховом носачу авиона.

„Хиперсоничне ракете готово је немогуће зауставити“, рекао је за „Дејли мирор“ високи британски војно-поморски извор. „Без одбране од ракета попут „Циркона“, британски носач авиона морао би остати ван домета, стотинама миља на мору“, додао је. „Његови авиони ће бити бескорисни, а читава ударна група носача авиона биће сувишна“.

Праве могућности новог оружја Русије и Кина, које Москва и Пекинг могу да искористе против носача авиона, још увек нису познате, али недавна испитивања су показала да се безусловна доминација бродова ове врсте у океанима ближи крају, закључио је „Бизнис инсајдер“.

„Анализирајући сценарио могућег оружаног сукоба између војно-водећих сила, неки медији праве исту основну грешку — поређење тактичко-техничких карактеристика и могућности било ког оружја извлачи се из општег геополитичког и геостратешког контекста. И само се на основу овога прави даља анализа и изводе се закључци о перспективама бродова, авиона, тенкова, ракета и тако даље“, рекао је за „Газета.ру“ бивши заменик начелника Главне оперативне управе Генералштаба оружаних снага РФ Валериј Запаренко.

По његовом мишљењу, хиперсонично оружје и балистичке ракете дугог домета несумњиво ће драстично повећати борбене способности флоте и ракетних снага и послужиће као моћно средство за сузбијање противника. Међутим, њихова употреба у сукобу, на пример између Кине и САД-а, неизбежно ће проузроковати прелазак на размену масовних нуклеарних удара.

Другим речима, оружани обрачун великих сила неће се завршити тихим окршајима.

А у нуклеарном ракетном рату не може бити победника, и противбродске и хиперсоничне крстареће ракете у таквом сукобу играће значајну, али ни издалека не главну улогу.