Константин Могиљовски: Кројачи истине о Другом светском рату: Чувари нацистичког знања

У покушају ревизије историјских чињеница везаних за узроке, ток и победнике Другог светског рата има пуно недоследности. Прво, историју не мењају историчари, већ политичари, а друго, у свим тим интерпретацијама непримећено измиче податак да су управо САД после рата користиле политичка и научнотехничка достигнућа нациста

Константин Могиљовски, председник управе руског историјског друштва и извршни директор фондације Историја отаџбине, као учесник Форума сећања на победнике, на дводневној конференцији одржаној у Руском дому у Београду, отворио је у свом излагању више праваца за размишљање на тему Другог светског рата. Подсећајући на важност „правилног“ читања историје, он је указао на агресивну тенденцију покушаја њеног мењања. Са њим разговарамо о томе ко су ревизионисти, да ли покушаји мењања историје представљају увод у брисање свега што смо до сада знали, те у којој вези су нова историографија са новом геополитиком.

У вашем излагању значајно место је заузела тема покушаја мењања наратива о Другом светском рату. Чији потписи стоје иза пројекта ревизије историје?

Последње две године срећемо се са покушајима да се ревидира историја и ток Другог светског рата. Подвлачим, у тој причи активно учешће узимају непрофесионални историчари- људи различитог националне припадности. Професионални историчари, с друге стране, баве се науком. Ревизионисти су углавном политичари и квазиполитичари, људи којима је потребна одређена интерпретација чињеница како би одбранили своје позиције и ставове. Разлоге за то треба потражити у историјским чињеницама и резултатима Другог свестког рата који је регулисао највећи број односа, и новом поретку који је успостављен на конференцијама на Јалти и Постадаму. Без обзира на његове предности и мане, систем који је створен обезбедио је миран живот на земљи неких 75 година, и он је био та брана која није дозволила да Хладни рат прерасте у прави. После завршетка Хладног рата, естаблишмент САД кренуо је у стварање једнополарног света. А сећање на Други светски рат и његове резултате искључује постојање једнополарног света. Неколико последњих година видљива је тенденција САД да управо они кроје поглед Запада, западног либералног света.

У којој су вези покушаји прекрајања чињеница везаних за Други светски рат, и његове резултате, са покушајем Запада да оспори спољну политику Руске Федерације?

Мислим да је супротно. Узрок и последице су другачије. Ја сам историчар а спољну политику Русије воде професионални историчари.
Историју и геополитику је понекад тешко одвојити..

Наравно да је све у вези. Ово је покушај да се исквари лице истине које је било свуда око нас, која је била записана у документима и коју могу да сведоче још живи људи. То је покушај да САД изађу на позицију лидера, да умање и обезвреде утицај, моћ и дејства Русије и то је у принципу по мени главни циљ ревизије. Ревизија потиче из САД, а нама причају о томе да су оне ослободиле Европу, да оне немају везе са атомским бомбама, већ неко и и негде са интенцијама да се у ту причу уплете СССР, све до тога да Аушвиц нису ослободили Украјинци и трећи украјински фронт већ некаква самоникла и ниоткуда дошла организација која је све то сама урадила.

У светлу разматрања покушаја ретуширања историје и трагања за њиховим дубљим мотивима, које место припада чињеници да је нацистички генерал који је управљао Источним фронтом касније именован за прво лице ЦИА задужено за Русију? Да ли је припрема за мењање историје почела раније него што је ми данас временски котирамо?

Говорио сам о Семјонову, то је изузетан руски писац који је писао на ову тему. Нацистичка идеологија није у суштини и није основа НАТО-а, али историјске чињенице говоре о томе да су наши западни војни савезници, у првом реду САД и Енглеска, заиста користили достигнућа и у политичком и у научнотехничком смислу нацизма. На то указују делимично и Нинбершки и Токијски процес. Нинбершки процес је заштитио неке људе који су били задужени за финансијске и индустријске малверзације, а САД су помогле да избегну казну. Венефор Браон наставио је је у САД мисију на разради ракетних система. Он није остао у СССР-у већ је отишао у САД. Такође, Јапанци који су разрађивали биолошко оружје, после Токијског процеса иако је постао довољан број доказа против њих, наставили су своју делатност даље у САД. Историјски факти говоре о томе да су САД располагале и користиле знања нацистичких идеја.

Које инструменте имају земље победнице, како се штити истина?

На првом месту је образовање. Оно што радимо моје колеге и ја је да код омладине развијемо потребу и жеђ за науком. Важно је да људи схвате да историја није некаква причица већ су то чињенице које нам помажу да у потпуности схватимо прошлост. Данас у савременом свету имамо друштвене мреже, добре уџбенике, књиге, филмове, покрете попут Бесмртног пука, Вечну ватру, дакле имамо велику лепезу начина уз помоћ којих можемо штитити истину.

Поменули сте у наступу Космет. Како се Косово и Метохија могу довести у везу са темом мењања историје?

То су карике у истом ланцу и наставак овога о чему причам. Зар не слушамо како појединци причају да је Косово увек било нешто посебно, а када је било у саставу Југославије да је становништво било угњетавано? Псеудоитсоријским чињеницама они покушавају да оправдају и објасне своје разбојничке интересе.
У мењању историје и њеног тумачења, чини се да једна вредносна оцена остаје константа. Који су корени русофобије, и њеног рукавца- србофобије?

Много је ту разлога, али можемо да одемо 300 година назад. Ових дана се обележава три века од када је Русија постала империја, односно од када је Петар Први победио Швеђане. И одједном су Европљани видели огромну државу са којом морају да договарају политичке, економске и војне интерсе. Конкуренција није никоме потребна. Тада се у посвећеним, интелектуалним круговима јавила тенденција која сматра нову државу варварском, културу, необичном и чудном. То нису били ставови идеје и мисли одређених држава и инетелектуалних кругова, већ појединих.На ове фобије не треба одговарати фобијом. Ми смо за свет где су дозвољене разлике и у којем треба мирно живети са суседом без обзира на разлике.