Андреј Кортунов: Колико је Америка стварно моћна?
28.11.2022. - 16:39
Фото: АП
Сједињене Државе су по много чему још увек доминантна светска сила. Али без обзира на све, повратак на некадашњу америчку хегемонију у међународним односима је немогућ
Можете помислити да се шира међународна заједница неће посебно занимати изборима у једној држави, чак иако је та држава велика и сложена као Сједињене Државе. Посебно ако су у питању само избори (за представничка тела) на половини председничког мандата, а не они који ће одредити вођство земље. Да не спомињено да у средишту пажње самих америчких бирача нису фундаментална питање светске политике или економије, већ пре чисто домаћа питања као што су инфлација, абортус, имиграција и улични криминал.
Без обзира на то, пажња света је прошле недеље била усредсређена на мене и обрте у вечитом демократско-републиканском сучељавању. Европа и Азија, Латинска Америка и Африка потанко су пратили изборе, бележећи сваку промену у расположењу извесних група америчког бирачког тела, бележећи појаву нових потенцијалних лидера и предвиђајући како се убудуће може развијати амерички политички систем. Они ово нису посматрали из пуке знатижеље – будућност остатка света у извесној мери зависи од политичке динамике у самим Сједињеним Државама.
Не само у Сједињеним Државама, већ и широм света, води се бескрајна дебата о судбини америчког вођства и ограничењима њиховог међународног предводништва. Да ли се може рећи, да на почетку треће деценије 21. века, сведочимо почетак обнове некадашње америчке хегемоније у међународним односима, или је реч о перцепцији обнове униполарног света која није ништа више но делузија створена напорима вештих илузиониста из Беле куће и Стејт департмента?
Обнова униполарног света
Добар део садашњег говора о обнови и учвршћивању Пакс Американа је на овај или онај начин повезан са текућим сукобом између Москве и колективног Запада. Постоји широк консензус међу експертима да су се Сједињене Државе највише окористиле о овај сукоб, посебно у вези са његовом руско-украјинском димензијом.
Тренутна криза је несумњиво згодно дошла администрацији америчког председника Џоа Бајдена. Руска специјална војна операција намах је засенила не тако успешно закључење двадесетогодишње америчке офанзиве у Авганистану. Она је такође омогућила колективном Западу да се уједини под америчким вођством, тако што су дисциплиновани европски савезници који раније нису увек били у сагласју.
НАТО је неочекивано појачан двема истакнутим чланицама, а амерички војно-индустријски комплекс је продро на врло атрактивна нова тржишта не само у Европи, већ и у другим деловима света. Извозне могућности без преседана су се такође отвориле за америчке енергетске компаније, које су повећале испоруке свог скупог природног гаса у течном облику као алтернативе јефтином руском гасу транспортованом гасоводима.
Међу другим стварима, тренутна криза је показала да још увек није окончана интелектуална и психолошка инерција старог униполарног света и да она и даље активно утиче на светску политику и економију. Због изненађујућег једногласја који је показао да су земље Европске уније вољне да одбаце било какав облик „стратешке аутономије” у односу на САД, може се упитати колико су уопште озбиљна била настојања у вези са овом аутономијом.
Но, обнова системске униполарности није јединствена за Запад. На пример, претња секундарним санкцијама САД се у многим случајевима показала као одлучујући фактор који је одредио могућности и ограничења не-западних земаља да развијају економске и друге односе са Москвом. Под америчким притиском, Турска је одлучила да одбије сервисирање руских платних картица Мир, а кинеска компанија Хуавеј је принућена да отпочне сужавање својих активности у Русији.
Скорашња Стратегија националне безбедности САД (US National Security Strategy), коју је недавно потписао Џо Бајден, формулисана је у отворено ресторационистичком духу (restorationist pathos). Документ говори о незаменљивости америчког вођства, о непроменљивом задатку „обуздавања” Кине и Русије, промоцији либералних вредности широм света и тако даље. Док амерички званичници користе „политичко коректни” речник мултиполарности и мултиполаризма, Бајденова администрација је одлучна да поврати униполарни поредак, баш онакав какав је постојао деведесетих година 20. века. Речима добро познатог афоризма из времена Бурбонске рестаурације на француски престо после Наполеонових ратова, могло би се рећи да вашингтонски стратези „ништа нису научили и ништа нису заборавили”. Што не би требало да зачуди уколико се у обзир узме старосна група којој припадају Бајден, Ненси Пелоси и Доналд Трамп.
Недостатак поверења
Можда се главна слабост спољнополитичке стратегије Бајденове администрације састоји у неприкривеној жељи да се историја врати у златно доба америчке хегемоније последње деценије прошлог века. Акутна политичко-војна криза може, наравно, да у потпуности измени слику међународних односа, барем на неко време, али не може да поништи објективне дугорочне трендове у развоју светских прилика. За Сједињене Државе, украјинска криза је постала нека врста анестетика, но ако пацијент, на пример, пати од тешког облика перитонитиса [2], ниједан медикамент не може да замени хируршку интервенцију. (Перитонитис је упала трбушне марамице, углавном изазвана бактеријском инфекцијом; прим. прев).
Злоупотреба аналгетика или лекова за смирење не доноси никакво добро. Тренутна криза у Европи, без обзира на све тактичне дивиденде које због ње остварује Бајденова администрација, неизбежно ремети систем америчких спољнополитичких приоритета, присиљавајући Вашингтон да се највећим делом усредсреди на европске проблеме и да тако одлаже у неодређену будућност важнији стратешки задатак – обуздавање растуће кинеске војне и економске моћи. Током две године текуће администрације, Бела кућа није била кадра ни да отпочне решавање овог проблема, што се сагледава барем код једног дела америчког естаблишмента, и посебно код његовог републиканског дела, као очигледна мањкавост демократске администрације.
Штавише, украјинска криза већ је очигледно показала суштинску немогућност обнове униполарног света у старом облику. Бела кућа није била у стању да обнови поверење чак ни међу традиционалним партнерима или савезницима. Јасан показатељ овог неуспеха може се видети у тензијама које се појављују у америчких односима са Саудијском Арабијом, где Ријад одбија вашингтонске захтеве да повећа саудијску понуду нафте на светском тржишту прекорачењем квота које су договорене у оквиру групе ОПЕК+.
Амерички притисак на индијског премијера Нарендру Модија да напусти привилеговано стратешко партнерство своје земље са Москвом такође није било посебно успешно. Стратегија обнове униполарног света заснованог на либералним вредностима не може се лако помирити са садашњих настојањима Бајденове администрације да обнови односе са венецуеланским лидером Николасом Мадуром, који је не тако давно у самом Вашингтону био сагледаван као међународни криминалац. А што се тиче америчко-кинеске пат позиције, није у потпуности јасно шта је Вашингтон припремио како би се супротставио растућој економској активности Пекинга у, на пример, Латинског Америци или Африци.
Наравно, главна потенцијална претња међународном вођству лежи у самим Сједињеним Државама. Стога, текући политички приоритети који су били у средишту пажње током избора на половини председничког мандата (инфлација, криминал, имиграција и томе слично) говоре више о здравом разуму и прагматизму Американаца него о све већем изолационистичком расположењу у друштву. Фундаментални проблем у САД није чак ни нека одређена манифестација тренутних економских или друштвених проблема, већ што америчко друштво остаје дубоко подељено: десне струје постају све јаче унутар републиканске странке, а леве унутар демократске. Политички центар губи своју некадашњу стабилност, а леви и десни радикализми стичу све већу снагу. Чак уколико се одбаце потпуно неуверљива, кобна пророчанства о неизбежности грађанског рата и последичног колапса САД, може се закључити да земља са дубоким унутрашњим поделама не може да тврди да је поуздани и дугорочни лидер међународних односа.
Први међу једнакима
Мора се признати да, без обзира на све очигледне слабости и ограничења, САД остају незаменљива сила без чијег је учешћа (а посебно уколико је у питању активно супротстављање) немогуће разрешење многих регионалних и глобалних проблема. Амерички јединствени положај у модерном свету није толико одређен снагом самих Сједињених Држава колико слабошћу или, боље речено, недозрелости многих других делатника у светској политици, који још увек нису потпуно спремни да преузму тешку улогу заштитника глобалног јавног добра, а још мање да буду главни архитекти новог светског поретка.
Руско-украјински сукоб не може бити окончан без активног америчког учешћа. Без обзира на несумњиве успехе у дедоларизацији глобалних финансија, зелене новчанице су и даље – а то ће и задуго остати – главна светска резервна валута. Већина транснационалних технолошких ланаца на овај или онај начин пролази кроз Америку. Потенцијал и употреба америчке „меке моћи” дуго ће изазивати завист како код савезника тако и код противника Сједињених Држава, без обзира да ли се то односи на холивудску продукцију или на научне програме америчких универзитета. Положај САД у међународним институцијама (посебно када се сагледа њихова бирократија, која представља својеврсну глобалну „дубоку државу”) је у овом тренутку далеко снажнији него било које друге државе на свету.
Без обзира на све, повратак на некадашњу америчку хегемонију у међународним односима се не назире. Не нужно због тога што Америка постаје слабија и беспомоћнија у свим областима, већ зато што други делатници постепено задобијају снагу, искуство и поуздање у својој способности да утичу на будућност наше заједничке планете. А то значи да ће Сједињене Државе у већој мери морати да се прилагођавају настајућем свету него што ће успевати да свет прилагођавају себи.
Задатак прилагођавања променама стварности је нешто са чиме се, без изузетка, суочавају све државе. Али ово ће посебно бити тешко и болно за америчку политичку класу, која се навикла на недостатак алтернативе америчком глобалном вођству. Што прилагођавање буде дуже трајало, на крају ће бити болније. Данас Бајденова администрација заправо покушава да одржи глобални статус кво, но овом стратегијом тешко да могу остварити неку значајнију добит.
Превео Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Андреј Кортунов је доктор историјских наука и генерални директор Руског савета за међународне послове.
Извор: RT/RIAC
standard.rs
