Колапс америчке империје: САД су схватиле да су поражене у Украјини

Коначни колапс америчке империје започео је 9. октобра 2024, када је амерички председник Џозеф Бајден отказао планирани „самит за победу у Украјини“, који је требало да се одржи 12. октобра у НАТО бази Рамштајн у Немачкој.

Тада су у САД најзад дошли до болне спознаје да је њихов план победе у нуклеарном рату против Русије неостварив, пише немачки политиколог и историчар Ерик Цуесе за сајт „Њу истерн аутлук“. Овај сан, да САД могу да победе у нуклеарном рату са Русијом, у круговима америчког политичког естаблишмента, коначно је одбачен одбијањем „плана победе“ Зеленског.

Овај „сан“ је, додаје Цуесе, започео је још 25. јула 1945. године, када је америчка влада почела да сања о доминацији „пуног спектра“, односно када је „намеравала да влада над читавим светом“. Оно што је за амерички естаблишмент био „79-годишњи сан“, додаје немачки историчар, за све остале представљао је праву ноћну мору.
Распад америчке империје

Ова историјска прекретница била је добро скривена у магли осталих вести. На пример, Ројтерс је известио да „Зеленски чека нови датум самита након што је Бајден одложио пут у Немачку“. Крајњи циљ предстојећег састанка Бајдена и Зеленског требало је да буде „координација предстојећег заузимања Русије путем интензивирања војне подршке украјинској влади“.

Без америчког председника Бајдена, више није ни важно да ли је одржан састанак групе које се назива „Контактна група за одбрану Украјине“. Иначе, ова група је позната и као „Рамштајн група“, која окупља 57 земаља, од којих су 32 државе чланице НАТО-а, уз још 25 других земаља.

Најава овог, дуго планираног „победничког самита“, стигла је из Беле куће 26. септембра 2024: „Председник Бајден је одлучио да повећа безбедносну помоћ САД Украјини, а председник Зеленски ће на њему представити свој план за ‘победу над Русијом’. Председник Бајден је требало је да буде домаћин састанка на нивоу лидера Украјинске контакт групе за одбрану у Немачкој, на којој су двојица лидера, Бајден и Зеленски, требало да координишу напоре са међународним партнерима о додатној помоћи Украјини. Председник Бајден био је одлучан да пружи Украјини сву потребну подршку за ‘победу’.“

Онда је Бајден отказао састанак, јер је, наводно, био спречен другим, хитнијим обавезама.

Како додаје немачки историчар Цуесе, изгледа да Бајден и његови савезници, што је само друго име за „америчке колоније“, неће ни имати прилику да размотре „генијални план“ Зеленског да победи у сукобу са Русијом, јер ће Русија у међувремену да победи у Украјини. Цуесе је свој претходни чланак од 12. октобра насловио: „Изгледа да је Украјина изгубила рат са Русијом“.

Јасно је да Бајден, за разлику од, на пример, свог претходника Џона Кенедија, не одлучује ни о чему. До ове „болне спознаје“ дошла је америчка „дубока држава“. Одлазећи Бајден више неће имати прилике да одлучује о Украјини, ако је икад и одлучивао.

Сада је на реду, констатује Цуесе, „распад и крај сада већ 79-годишње америчке империје“.
Неспособност да се разликују чињенице од жеља

Овакав исход рата у Украјини најавило је неколико европских аутора који се могу избројати на прсте обе руке. То што су овакви аутори у мањини уопште не значи да нису у праву. Један од њих је и славни француски историчар Емануел Тод.

Према „Њујорк тајмсу“, вест да се америчко вођство налази на ивици пропасти је аргумент „његове ексцентричне нове књиге, која се од јануара налази на врху француских листа бестселера. Књига је насловљена као ‘Пораз Запада’, а њен аутор Тод је прослављени је историчар и антрополог, који је 1976. године, у књизи ‘Коначни пад’, користио статистику смртности новорођенчади да предвиди да се Совјетски Савез налази на путу распада“.

Према Тоду, неспособност такозваних интелектуалаца да „разликују чињенице од жеља запрепашћује на сваком кораку украјинског рата“. Један од примера је „америчка нада, у раној фази рата, да би Кина могла да сарађује у режиму санкција против Русије, чиме би помогла САД да унапреде оружје које би једног дана било усмерено на саму Кину“, а то је према Тоду прави пример америчког „делиријума“. Ништа од тога се није остварило.

Тод је, поводом изласка из штампе своје у Италији, дао интервју за „Коријере ди Болоња“.

У интервјуу Тод тврди да ће „исход рата у Украјини одлучити и о судбини Европе“: „Ако Русија буде поражена у Украјини, европско потчињавање Американцима би се продужило за најмање један век. Али ако, како ја верујем, САД буду поражене, НАТО ће се распасти и Европа ће остати слободна“, изјавио је француски историчар.

Руска војска ће се, тврди Тод, зауставити на Дњепру. Кремљ, додаје француски историчар, не жели да „нападне Европу“. „Са 144 милиона људи, са све мањим бројем становника и 17 милиона квадратних километара, руска држава се бори да поврати своју територију у бившој Украјини. Русија неће имати ни средстава ни жеље да се даље шири. Западна русофобна хистерија, која сања о жељи за руском експанзијом у Европи, за озбиљног историчара је једноставно смешна.“

Психолошки шок који чека Европљане је у томе да „схвате да НАТО не постоји да би нас штитио, већ да би нас контролисао““, додаје Тод.
Шта ће бити са остатком Украјине?

Како тврди Тод: „Од почетка недавне фазе рата у Украјини, у фебруару 2022, тврдио сам да Русија уопште не жели да заузме целу Украјину, већ само оне делове који су до 1922. припадали Русији“.

„Верујем да би могућност за Русију била стварање нове независне државе, Новорусије, на земљи источно од Дњепра, на којој живи већинско руско становништво, коју је 1922. Лењин припојио Украјини. Та држава би, наравно, политички, културно и војно била повезана са Русијом“, додао је.

То би онемогућило украјински приступ Црном мору и створило копнени мост према отцепљеном Придњестровљу, које се налази под заштитом Русије.

Како наставља Тод: „Остатак Украјине била би углавном пољопривредна земља, девастирана, разоружана и превише сиромашна да би могла да значи нову претњу за Русију. Политички би у остатку Украјине доминирали фашисти из Галиције, што би постало проблем за Европску унију.“

Неприродна, проамеричка позиција немачких власти, биће ускоро исправљена, закључује Тод.

Перспектива сарадње Русије и Немачке постала је приоритет америчких стратега. „Присиљавање Руса на рат како би спречили интеграцију Украјине у НАТО је у почетку био велики дипломатски успех за Вашингтон. Ратни шок је паралисао Немачку и дозволио Американцима да, у општој конфузији, дигну у ваздух гасовод Северни ток, који је био симбол економског разумевања између Немачке и Русије.“

Наравно, у другој фази, америчка контрола над Европом биће елиминисана, додаје Тод. „Немачка и Русија ће поново успоставити неку врсту савеза. Сукоб Немачке и Русије је заправо вештачки. Природна ствар у Европи, са ниским фертилитетом, са старим становништвом, јесте комплементарност између немачке индустрије и руских енергетских и минералних ресурса.“

Тренутна ситуација и санкције Русији нанеле су највише штете немачкој индустрији. Како закључује француски историчар: „Садашњу власт у ЕУ, која је изабрала амерички курс у Украјини, треба да буде кажњена за огромну штету коју је нанела Европи.“