КОЈА ЈЕ УЛОГА САД И ЕНГЛЕСКЕ: Ко је финансирао Хитлера и пројектовао Други светски рат?

Прошло је више од 70 година од једног од највећих покоља у историји човечанства.

Недавна резолуција парламентарне скупштине ОЕБС-а у потпуности изједначава улогу Совјетског савеза и нацистичке Немачке у избијању Другог светског рата, али поента је чисто прагматична с циљем да извуче још новца из Русије која се већ бори са слабом економијом, као и да демонизује Русију као наследницу СССР-а и да јој онемогући да говори против ревизије резултата рата.

Међутим, ако већ говоримо о одговорности за рат, требало би да поставимо једно кључно питање: Ко је омогућио нацистима да дођу на власт, пита “ру-полит.ливејоурнал”.

Предратна историја Немачке указује на то да је нацистичка политика настала услед финансијског хаоса у који је свет бачен.

Кључне структуре које су дефинисале послератну развојну стратегију Запада су биле централне финансијске институције Велике Британије и САД – Банка Енглеске и Федералне резерве. Управо ове финансијске институције су тежиле да успоставе пуну контролу над финансијским системом Немачке, али пре тога су морале да ураде следеће:

1919.-1924. Да се припреме за масовна финансијска улагања у немачку економију.

1924.-1929. Да успоставе контролу над финансијским системом Немачке и финансијском подршком за нацизам.

1929.-1933. Да изазову катастрофалну финансијску кризу и омогуће нацистима да дођу на власт.

1933.-1939. Да обезбеде финансијску сарадњу са нацистичком владом и да подрже њену експанзионистичку спољну политику усмерену на започињање новог светског рата.

У првом стадијуму, амерички капитал је почео да се увлачи у Немачку преко ратних дугова и немачких репарација. Немачка је имала великих проблема са исплатом репарација, што је на крају довело до огромног дефицита у буџету и инфлације марке. Инфлација марке је 1923. године износила 512%, а као резултат тога немачки индустријалисти су почели да саботирају све активности везане за исплату репарација, што је довело до такозване „Рурске кризе“.

Пошто су закључили да Европа не може сама да реши овај проблем, Американци су се умешали и заједно са Великом Британијом и Француском преузели контролу над немачким финансијама.

Тако је на лето 1924. године започео пројекат познат као „Досов план“, који је подразумевао преполовљавање репарација и који је пронашао извор за покривање репарација. Међутим, главни услов је био да се обезбеде повољни услови за америчка улагања, што је било могуће само уз стабилизацију марке.

До августа 1924. године, немачка марка је стабилизована, а Немачка је постала спремна за успон економије покренут америчким улагањима.

Као резултат тога, Немачка је увучена у такозвани дужнички круг, тј. живела је од америчких кредита и потпуно би банкротирала да јој САД нису помагале. Амерички капитал се постепено интегрисао у немачку индустрију, а самим тим и економију.

Укупна улагања у немачку индустрију од 1924. до 1929. године су износила 63 милијарде златних марака (од чега је 30 милијарди био кредит), док је исплата репарација износила 10 милијарди марака. Немачка је постала друга индустријска сила у свету, али је била у рукама америчких финансијских институција.

Интерессен-Гемеинсцхафт Фарбениндустрие, главни добављач немачке ратне машине, финансирао је 45% Хитлерове кампање 1930. године, а њиме је управљао Рокфелеров Стандард оил. Електродистрибуција Немачке и телефонске компаније су такође биле у рукама америчких инвеститора.

Готово све веће немачке банке су 1933. године биле под контролом америчког финансијског капитала.

Политичка сила која је требало да игра кључну улогу у англо-америчким плановима је била припремана у међувремену. Говоримо наравно о финансирању Хитлера и његове партије.

Као што је некадашњи немачки канцелар Брининг написао у својим мемоарима, Хитлер је од 1923. године почео да добија велике суме новца из иностранства. Припреме Хитлера су се одвијале у позадини док је у Немачкој владао просперитет. Његова партија је достигла свој максимум када је дошло до кризе.

На јесен 1929. године, када је дошло до краха америчке берзе који су покренуле Федералне резерве, започео је трећи стадијум англо-америчког плана.

Федералне резерве и остале америчке финансијске институције су престале да шаљу новац Немачкој, док је Енглеска 1931. године напустила златни стандард изазвавши велику финансијску кризу у Немачкој.

Међутим, нацистичка партија је добила огромне донације 1930. године, а након тога и огроман број гласача, заузевши место у немачком парламенту.

Након бројних састанака између власти и спонзора, Хитлеров програм је одобрен 14. јануара 1933. године, а 30. јануара те године је Хитлер постао канцелар. Почела је примена четвртог стадијума англо-америчког плана.

Англоамериканци су на Хитлера гледали прилично позитивно. Када је он одбио да плаћа репарације, ни Велика Британија ни Француска нису захтевале исплату, већ је Америка Немачкој одобрила нови кредит, што је после учинила и Енглеска. Немачка је убрзо постала главни трговински партнер Енглеске.

У августу 1934. године, америчка компанија Стандард оил је купила велике површине земље у Немачкој и саградила нафтне рафинерије које су снабдевале нацисте нафтом. Истовремено, Американци су Немачкој тајно послали модерну опрему за фабрике авиона, те је производња немачких авиона могла да почне.

Немачка је добила и велики број војних патената из САД, што значи да су Американци ти који су омогућили изградњу Јункерс-87.

Управо ова финансијска сарадња између Англоамериканаца и Немачке је довела до Другог светског рата.

Тагови: ОЕБС