КО ЈЕ СОРОШ: Финансијер револуција и пљачкаш Русије, Србије…

КО ЈЕ ЏОРЏ СОРОШ

Тешко је рећи ко је Сорош у политичком смислу. Има аутора који, сумирајући дело Џорџа Сороша, сматрају да је он човек који највише напада државне институције на постсовјетском простору ради њиховог потчињавања глобалној, светској влади

Вол стрит џорнал, јула 2011. године, описао је Сороша као „пљачкаша Русије, Србије, Италије и Енглеске“. Патриоте и патриотске организације широм (Источне) Европе поистовећују га са „антихристом“ и „непријатељем нација и националних држава“. Комунисти га називају „генијем зла“, а либерали, мимо очекивања, веома критички гледају на његову свеукупну делатност и сматрају га „агентом владе САД“. Џенифер Гулд, пратећи организацију Сорошевих институција, наглашава да је начин њиховог рада милитаристички, јер раде по принципу строге тајности, при чему се сви контакти са људима ван организације, посебно странцима, буквално строго надгледају. Зато је у својој књизи „Вотка, сузе и Лењинов анђео“ истакла чињеницу да у бројним извештајима безбедносних служби Источне Европе и Заједнице независних држава „сорошевце“ именују као агент(ур)е западних тајних служби.

ПРЕДСТАВНИК ЗЛА

Украјински портал мсд.цом.уа донео је опширну анализу више аутора о делатности Џорџа Сороша. Закључак је да он сам није зло већ да је представник зла сакривеног од јавности. Познати руски публициста и политички аналитичар Михаил Леонтјев, у чланку за утицајни руски портал око-планет.су, Сороша назива „либералистичким Гебелсом“, јер сваку државу која му преда део свог богатства, уз помоћ свог моћног институционалног и медијског апарата, он хијенски напада оптужујући је за најгора идеолошка и неморална чињења. Његов колега Михаил Леонидович Хазин, за портал км.ру, истиче да кроз Сороша говори светска финансијска елита, а Иља Красов за портал сегодниа.ру да поменута елита преко Сороша ради на светској валутној десуверенизацији националних држава. Но Сорош је „глобалистички револуционар“, јер је заједно са енглеским лордом (дипломатом) Малок-Брауном, користећи се ратом на Балкану, а ради урушавања националних држава, у Београду, уз одобрење Лондона, организовао обуку „револуционара“, који су требало да сруше владе држава расположених за савез са Русијом. Овај пројекат довео је до преврата у Грузији и Украјини. Једна од најуспешнијих Сорошевих операција је свргавање Едуарда Шеварднадзеа и довођење, уместо њега, сада већ трагично-опасне фигуре Михаила Сакашвила. Ова операција коштала је Сороша 40 милиона долара, наводи портал лароуцхепуб.цом.

Часопис Егзјекутив интелиџенс ривју објавио је октобра 1996. године веома занимљив материјал о Сорошу, називајући га „мегашпекулантом“, јер је део велике и тајне мреже приватних финансијских интереса, које воде најважније аристократске и краљевске породице Европе, концентрисане у британском дому Виндзора. Ова мрежа чланова – „Клуб острвљана“ – са седиштем у Лондону, створена је после слома Британске империје. Уместо државних полуга и средстава, а за реализацију својих геополитичких интереса, користи се мрежа приватних финансијских интереса, а све је увезено са старом западноевропском аристократијом. Сорош је члан ове елите захваљујући томе што је имао податке да су његови преци у средњем веку називани Хофјуден (Суд Јевреја), кога су створиле аристократске породице. Најважнији од таквих „Јевреја, који нису етнички Јевреји“ су Ротшилди, благодарећи којима се Сорошева каријера и размахнула. Сорош је Американац само по пасошу, он је глоблани финансијски оператер који се обрео у Њујорку, јер тамо има новца.

Сорош манипулише на светским финансијским тржиштима преко своје званичне компаније; она у буџету има између 11 и 14 милијарди долара капитала инвеститора, од којих је најпознатија британска краљица Елизабета. Qуантум Фунд регистрован је у офшор зони на холандским Антилским острвима у Карипском мору, што омогућава избегавање плаћања пореза, а такође и скривање истине о стварној природи инвестирања, као и то шта он ради са тим новцем. Нити један од 99 инвеститора његовог фонда нису Американци. Сам Сорош није у Управном одбору, правно, он је саветник. У Савету директора такође нема ниједног Американца (то су грађани Швајцарске, Италије и Британије).

МОЖЕ ЛИ СОРОШ БИТИ РОБИН ХУД

Лист Тајм окарактерисао је Сороша као „савременог Робина Худа“, који одузима богатима и даје сиромашнима Источне Европе, како би створили „отворено друштво“. Но анализа његове финансијске мреже показује да је ова само (плаћена) пропаганда „мегашпекуланта“. Ипак, има и оних који, користећи ту пропаганду, смогну снаге да награде Сороша. Истина веома, веома ретко, али има! Можда је у вези са овим питањем најниже пала Италија, која је преко једног од најстаријих универзитета у Болоњи, 30. октобра 1995. године, доделила Сорошу звање почасног доктора наука, иако је 1992. године ослабио националну валуту за 30 одсто, наводи часопис Егзјекутив интелиџенс ривју (број 46, 1995). Следећа је Украјина, чији је председник такође почео да хвали Сороша, те и наградио америчког шпекуланта и оснивача Фонда за отворено друштво орденом слободе. На додели је нагласио да је то урађено због „промовисања демократије и ауторитета украјинске државе“. Шеф Сорошевог Фонда у Кијеву Александра Сушко, која је у име награђеног примила орден, рекла је да је то прво одликовање које је Сорош прихватио, јер је противник националне државе и не жели од ње било какву награду.

Чињенички, како смо већ поменули, Сорош нема много одликовања и награда, што је и логично. Није проблем само у томе што је он стуб апсолутне глобализације и заговорник Новог светског поретка под руководством светске владе, већ у томе да је јавности веома тешко објаснити зашто наградити некога, ако је тај против њихове државе, а други је проблем како то усагласити са националним законима и правилницима. Трећи проблем је што било где на овој планети име Џорџа Сороша асоцира на богатство стечено шпекулацијама, дакле нерадом и пљачком, те додељивање одликовања и награда оваквом човеку аутоматски доводи у питање стање (психичког) здравља оног који додељује исте, наводи портал русплт.ру.

Експерти за шпекулације тврде да Сорош није толико паметан да сам предвиђа кретања на финансијским тржиштима већ да користи инсајдерске информације од високопостављених политичара и чиновника у националним државама, за шта им плаћа. То се зове корупција, а за корупцију се не даје ордење. Напротив!

Подсетимо се да је суд у Паризу 2002. године прогласио Сороша кривим „за куповину информација у циљу стицања профита“ и осудио га да плати казну од 2,2 милиона евра. Наиме, према навођењу сведока, захваљујући корупцији Сорош је зарадио на акцијама француске банке „Сосијете женерал“ око два милиона долара. Зато шпекулант Сорош има свега пет награда. Државе које су му доделиле одликовања су Мађарска, Естонија, Либерија (неочекивано) и ове године Украјина.

Кријући се, дакле, иза идеја Карла Попера изложених у монографији „Отворено друштво и његови непријатељи“, Сорош се усмерио ка истоку Европе, где је после краха СССР-а учврстио и проширио утицај. Последњу обојену револуцију у Кијеву такође је приписао себи, са чим је очигледно сагласан и председник данашње Украјине Петро Порошенко. Током своје посете Украјине Сорош се састао са председником Порошенком (22. августа 2014) и председником парламента (Врховне раде) Владимиром Гројсманом, који му је реферисао о законодавној делатности. Такав хијерархијски однос сведочи да се ради о зависном човеку, тј. да гост и те како утиче на судбину државе у којој су домаћини на функцији.

РАСТУРАЊЕ ДРЖАВА

Сорош воли да ради у нестабилним државама, где се министри и премијери понашају као деца и спремни су да за цигарету или чашу вискија предају најважније информације. Но Сороша подржавају и САД и Европска унија и организације попут ММФ-а и Светске банке, јер га сматрају „чистачем шуме“, после чега клијенти долазе њима. Али услови под којима ће дати новац су сасвим другачији за оне државе које је пре тога „почистио Сорош“. Посебно, јер он увек део зарађеног новца преусмери на делатност „слободољубивих људи који се боре са руским тоталитаризмом“.

У Молдавији Сорош финансира рад антируског невладиног сектора, односно сектора који заговара уједињење са Румунијом. Према подацима Фонда од момента распада СССР-а румунско држављанство узело је више од 400.000 Молдаваца. Иако, када се погледа друга страна медаље, само 23 одсто жели у НАТО. Због тога је Сорош фонд предузео кампању да „поправи мишљење Молдављана“.

У Централној Азији, у Бишкеку, Сорош је отворио нови камп америчког универзитета, где је и председник Управног одбора. Универзитет је отворио Џон Кери, док је Сорош одсуствовао са церемоније оправдавши се болешћу. Аналитичари, ипак, мисле да Кери није хтео да буде у друштву са Сорошем. У Киргизију је Сорош „дошао“ доста давно, јер има подршку локалне власти, а чак га је примио и председник Алмазбек Атамбајев. Том приликом разматрали су „реализацију програма Фонда усмерену на подршку реформи у културно-хуманистичкој и социјално-економској сфери“. Овај пример, као уосталом и украјински и бројни други, показују да Сорош ради са људима из врха власти. Уколико нешто пође како не треба, а неким чудом тако је у 80 одсто случајева, он односи свој капитал, при чему увек направи и велику штету држави која га изгони, јер он је, ипак, „велики комбинатор“, како га незванично ословљавају.

У Азербејџану, где је пустио корење, брзо су схватили да је постојање Сорошевих институција опасно за државу, пошто је финансирао многобројне невладине организације које су изузетно штетно деловале на државу и политичку стабилност. На крају, држава је донела закон којим забрањује финансирање невладиног, али и другог сектора, осим ако то дозволи надлежно министарство.

У Јерменији Сорош фонд се раширио у образовној сфери пропагирајући феминизам, родну равноправност и права сексуалних мањина. Резултат је био невиђена политизација универзитета и занемаривање научно-наставне делатности. Такође, под видом религиозне толеранције развио је кампању против Јерменске апостолске цркве, истовремено подржавајући ширење различитих верских секти. Резултат овакве политике Сорош фонда је реакција државе која је почела да усваја законе како би онемогућила страни утицај и дестабилизацију политичке ситуације.

МРЖЊА ПРЕМА РУСИЈИ

Но највећи Сорошев залогај је Русија. Од разбијања СССР-а Сорош је присутан у Русији, али се његов утицај свакодневно, буквално говорећи, умањује. Када је због украјинске кризе, између осталог, на површину испливао проблем уџбеника и књига из историје за будућност руске државе, много су променили однос према Сорошу: анализа објављене литературе Фонда показала је да у њима постоји наглашен антируски и антидржавни вектор, односно да су на груб начин фалсификовали историју и нетачно приказивали руску културу и руски идентитет. Сорошев фонд је објављивао уџбенике и књиге са тзв. алтернативним погледима на руску нацију и државу, при чему је градио невероватну идеолошку лаж која је оправдавала (будући) напад на Русе и Русију. Али то није све. Недавно је Сорош дао интервју Си-Ен-Ену и користећи чињеницу гледаности ове телевизије просуо лаж да „у Новорусији системски граде антисемитизам и мржњу према Ромима“. Затим је открио да постоји идеологија „руске генетске доминације над другим људима“, те да ту исту промовише Владимир Путин. „Ова нова идеологија заснована је на етничкој руској надмоћи“, поновио је ову лаж неколико пута Сорош. Истовремено је објаснио термин „русизам“ који изједначава са појмом фашизам, али да ову другу реч не користи јер је већ „заузета“. Потом је означио руску политику као антиамеричку и позвао државе Запада да изграде јединствен спољнополитички курс.

Пројекти, Сороша, дакле, без обзира да ли су повезани са образовањем или медијима, правима човека или хуманитарном делатношћу, увек имају везе са подривањем националне државе, националног идентитета, посебно савезника Русије, наглашавају Сергеј Аксенов и Григориј Шугаев за портал дисцред.ру.

БОГАТ ЖИВОТ

Према званичној биографији (у коју, руку на срце, многи сумњају) Џорџ Сорош (право име Ђерђ Шорош) родио се 1930. године у Будимпешти у породици адвоката, утицајног човека у јеврејској заједници града. Када је 1944. године нацистичка Немачка планирала истребљење Јевреја, отац је Сорошу урадио лажна документа и дао га под заштиту својим пријатељима хришћанима. По сопственом признању, тада је био ангажован на одузимању имовине Јевреја који су слати у логоре смрти. Године 1947. Сорош се пребацио у Енглеску, где је радио на пољопривредном имању, железници, као молер, помоћник кувара у ресторану итд. Две године касније уписује се у познату Лондонску високу школу економије. Када је завршио студирање, преселио се у САД, где је радио као брокер и финансијски аналитичар. Тада је остварио прве успехе и закључио је да је његова судбина да управља туђим инвестицијама.

Почетком 80-их година 20. века Сорош почиње да оснива добротворне фондове, који су се бавили стварањем „отвореног друштва“ у тоталитарним државама. Сорош се ослонио на теорију отвореног друштва филозофа Карла Попера. Крајем 80-их година прошлог столећа у Источној Европи покренут је низ фондова Сороша који су промовисали демократију и слободно тржиште. У СССР-у Сорош је 1988. године отворио фонд „Културна иницијатива“, а 1995. у Русији је званично почео са радом Институт „Отворено друштво“.

Према оценама аналитичара, структура коју је изградио Џорџ Сорош подсећа на организацију британске и холандске Источноиндијске компаније из 17. и 18. века (одговорне за бројне злочине у Индији, Кини и уопште на азијском континенту), тј. користи огромне финансијске ресурсе за утицај на државне чиновнике и политичаре како би реализовао своје циљеве, при чему је хуманитарна делатност само маска. Сорош се у истраживањима доводи у везу са Ротшилдима и британском тајном службом МИ6. Веза Ротшилда и Сороша је Ричард Кац, један од чланова Савета директора Qуантум Фунд-а, који је истовремено и у Управном одбору банке Н. М. Ротхсцхилд анд Сонс у Лондону и руководи организацијом Ротхсцхилд Италиа С. п.А. Поред Каца, ту су и Марк Рич, човек сличне, можда и горе биографије од самог Сороша, и Шаул Ајзенберг, познати израелски бизнисмен. Сорош одржава и добре односе за бизнисменом Рафијем Ејтаном који има одличне везе са Мосадом. Члан Савета директора Qуантум Фунд-а је и познати швајцарски банкар Едгар де Пичото, руководилац женевске банке ЦБИТДБ Унион Банцаире Привее, која своју делатност шири на тржишту драгоцених метала и финансија. Де Пичото је у медијима Европске уније често помињан у скандалима око трговине оружјем и наркотицима.

Иако Сороша сматрају талентованим шпекулантом, информације из његовог окружења говоре да никад није предузео одређене пословне кораке а да није имао инсајдерске информације, које му дају високопостављени политичари, директори компанија и директори тајних служби. Када пак нема инсајдерске информације, његова делатност је разочаравајућа. Да подсетимо, веома неславно се завршио, 1997. године, његов напад на хонгконшки долар. Узвратним мерама Кинези су нанели огромну штету Сорошевим фондовима, тако да после тога, више никада није повратио позиције које је имао. Други случај се догодио у Јапану, када је због немогућности да добије инсајдерске информације из владе, такође претрпео штету. Од тада се концентрише на рад у државама где корупција омогућава добијање важних информација од чланова владе.

СОРОШЕВИ ХУМАНИТАРЦИ

Према званичним подацима Сорош годишње троши око 300 милиона долара на некомерцијалне пројекте, што је огроман новац, који „доноси профит са одложеним дејством“. Ипак, његови некомерцијални или хуманитарни послове изазивају мноштво питања. Прво, људи које Сорош окупља су врло некомпетентни са стручног и етичког становишта. У основи, све некомерцијалне Сорошеве организације кадрове углавном регрутују из редова економских имиграната конкретне државе. То раде искључиво у радно време, тако да о хуманитарном раду нема речи. Треће, немајући други посао они су послушни и извршавају сва наређења и захтеве. Четврто, када је реч о научницима Сорошевих института ради се о особљу са веома сумњивим научним опусом. Најгоре је што се међу „сорошевце“ долази не на основу конкурса него искључиво на основу личних познанстава и препорука рођака и пријатеља запослених у Сорошевим институцијама. Тако се често догађа да су „експерти“ за поједине области без потребног образовања, већ су самопроглашени стручњаци.

Амерички Вол стрит Џорнал је писао: „Светски познати финансијски шпекулант Џорџ Сорош воли да се о њему говори као ’непрофитном филантропу’, при чему у пракси представља једног од већих афераша, који се током целог свог живота (и сваки дан) бави пљачком и отмичарским операцијама у Русији, Србији, Енглеској и Италији. Септембра 1992. године Сорош је током отворене конфронтације са Банком Енглеске разбио фунту и италијанску лиру, зарадивши 12 милијарди долара. Током рата на Космету Фонд Сороша је подржавао криминалну организацију Ослободилачку војску Косова, да би потом бацио око на залихе угља на овој територији, које се процењују на 300 милијарди долара. Влада Хашима Тачија је обећала да ће угаљ предати америчким компанијама.“ Интересантно је, како пише Вол стрит џурнал, да је Сорошев агент (Сахит Мужа), пет пута посетио Косово и Метохију у потрази за погодним уговорима у сектору експлоатације угља. Но, да подсетимо, додаје лист, Сорош, тачније његов Фонд за отворено друштво, организовао је или учествовао у организацији и финансирању свих обојених револуција у Србији, Совјетском Савезу, Блиском и Средњем истоку, идући испред америчке владе у том „невидљивом“ облику.

Тагови: Џорџ Сорош