Према одлуци суда у Пољској, историчари Јан Грабовски и Барбара Енгелкинг морају да се јавно извине Филомени Лешницкој зато што су њеног ујака означили као особу која је у селу Малинову, током II светског рата нацистима пријавио групу Јевреја која се скривала у шуми у околини села.
Грабовски и Енгелкингова су написали студију од 1700 страница под називом „Ноћ без краја“, о улози Пољака у нацистичким злочинима. Између осталих случајева, навели су и случај села Малинова.

Пресуда пољског суда о којој бруји свет

На књигу се одговара књигом, не тужбом, метком или ножем, каже Антић – књигом покушате да оповргнете наводе које сматрате нетачнима. Одлука суда показује односе у Пољској – снажан и изражен национализам који постоји у тој држави.

Књигу Грабовског и Енгелкингове осудио је и пољски Институт за национално сећање, основан 2018. са циљем да „штити углед Републике Пољске и пољске нације“.

Од времена римске републике до времена тоталитарних режима ХХ века такви „институти“ служили су за кажњавање, а не за одбрану, каже Антић и напомиње да свако, за оно што каже или напише, треба да одговара пред својом савешћу и јавношћу, а историчар показује одговорност за оно што напише тако што се држи методолошких правила. Због тога не постоји потреба за том врстом емоционалног набоја, каква постоји у Пољској поводом књиге Грабовског и Енгелкингове.

„Суштина је да треба да вас осуди или одбрани неки документ, а не рођакина суза пред егзалтираним, патриотским судом који, попут једног хрватског суда од пре неколико година каже како жртва не може бити злочинац. То, нажалост, најчешће није случај“, објашњава Антић.

Ниједна појава није црно-бела

Управо је у томе, изгледа и проблем, јер званични став пољских владајућих структура оличеним у странци „Право и правда“ гласи да Пољска у II светском рату може да буде третирана искључиво као жртва, чиме, кажу критичари, жели да умањи учешће Пољака у нацистичким злочинима.

Пољска је, уочи почетка II светског рата 1939. имала најмногољуднију популацију Јевреја, а након немачке окупације није имала колаборационистичку владу него је претворена у „генерални гувернорат“. Пољаци су веома поносни на свој отпор нацизму, а актуелна влада уложила је знатна средства да прикаже Пољску као безгрешну жртву нацизма.

Међутим, као што све на свету има лице и наличје, тако их има и пољски отпор током окупације. Малиново није једино место у Пољској у коме је неко од локалних становника издавао Јевреје. У историографији се још увек воде полемике због чега припадници пољског покрета отпора нису помогли устанак у јеврејском гету у Варшави, а познат је и случај из села Једвабне, где су становници Пољаци у једну шталу затворили 300 Јевреја и запалили их.

Јак антисемитизам

Антић наглашава и постојање јаког антисемитизма у предратној Пољској који је подржаван од стране пољског национализма и делова католичке цркве.

„Сви извештаји говоре да је тамо било експлозија антисемитизма током међуратног периода, али током ратног раздобља и један од тих примера наведен је у овој великој синтези која је била предмет тужбе. Иако су Пољаци били гоњени и били велике жртве – не као Јевреји, али их можемо поредити са српским жртвама – упркос томе, негативан однос је постојао према Јеврејима међу великим бројем Пољака. Не знам колики је тај велики број, али преовладавао је. То је, нажалост, у тако тешким тренуцима често“, каже он.

Са друге стране, од 27.712 „праведника међу народима“, како гласи титула коју израелски меморијални и истраживачки центар за Холокауст додељује нејеврејима који су ризиковали животе штитећи Јевреје током нацистичке окупације, њих 7.000 су Пољаци, много више него што има било која друга европска нација. Ова чињеница говори о томе да ниједна друштвена појава није црно-бела и тим пре су пољски судови морали да покажу разумевање, каже Антић.

„Стицајем околности, Пољска је данас етнички монолитна држава и јеврејско питање више није отворено. Оно  није више предмет рационалних политичких збивања. А рационална политика не продукује ирационално понашање екстремиста – екстремних верника, антисемита, екстремних десничара. Баш зато што је једна четвртина праведника из редова Пољака, Пољска би морала да покаже разумевање“, закључује Антић.