Караганов: НАТО је европски рак, за почетак – тај рак морамо престати да сматрамо «партнером»

ПРОТЕКЛА недеља је била без преседана по броју контаката између Русије и Запада: преговори са САД, НАТО и ОЕБС-ом.

На столу су предлози Москве о гаранцијама безбедности у Европи. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је 14. јануара саопштио да очекује коначан одговор на те предлоге у року од недељу дана.

Хоће ли дочекати?

Утицајни и високотиражни московски недељник «Аргументи и факти» (АиФ) о томе је питао Сергеја Караганова, научног руководиоца Факултета за светску економију и светску политику Високе школе економије, почасног председника президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.

       Виталиј ЦЕПЉАЈЕВ, АиФ.ру: Сергеј Александрович, да ли су преговори пропали или још увек постоји нада за договор?

       Сергеј КАРАГАНОВ: Видећемо. Засад ми вршимо притисак (не само на речима – сигуран сам да се предузимају и неки нејавни кораци у војној и другим областима) и показујемо спремност за сваки развој догађаја. У току је тешка, офанзивна дипломатска игра са веома снажним елементом силе.

       * Много пре него што су преговори почели, Ви сте предвидели да ће „партнери на Западу покушати да замагле и разводне руске захтеве”. Изгледа да је баш тако?

— Русија има огромно искуство у таквим преговорима. И разумемо са ким имамо посла. Разумемо да је систем односа, систем институција који смо наследили из Хладног рата, из 90-их, превазиђен и да га треба мењати. И надам се да ће нова руска политика у годинама пред нама уродити плодом.

Када смо 1990. потписивали Париску повељу, погрешно смо се сложили да свака земља има право да се придружи било ком савезу. Тадашње руководство земље је, по свему судећи, мислило да ћемо и ми сами ући у НАТО, или бар да ће НАТО бити некакав мирни одбрамбени савез демократских земаља. Али, од тада је НАТО извршио читав низ агресија.

– А ми смо наставили да са њима водимо бесмислене разговоре по линији Савета Русија-НАТО, програма „Партнерство за мир“ итд. И причали смо о било чему, осим о стварној опасности – о приближавању блока нашим границама. Сви ови форуми и седељке коришћени су за конзервацију система који је Запад створио за себе на основу резултата онога што је он сматрао својом победом у Хладном рату, за легитимизацију ширења НАТО. Сада је прошло време празних прича.

       * Предлоге Москве многи називају ултиматумом. Али ултиматум је ризична ствар: ако на њега не одговоре, мора се урадити нешто што ће другу страну да заболи. А чиме Русија може да науди Америци?

— Не бих сада на страницама мојих омиљених новина разматрао све наше могуће акције. Могу само да кажем, да сада имамо системе наоружања који могу изузетно озбиљно да угрозе виталност Сједињених Држава. У резерви имамо и такво оружје као што је продубљивање војно-политичке сарадње са Кином, што би могло да постане права ноћна мора за Вашингтон. А ако Американци нама прете „разорним“ санкцијама, а то је објава рата, онда нека се сете да Русија и Кина имају и такву могућност да разбију економију и друштва западних земаља, као што је сајбер рат.

       * По вама, историјско искуство Русије улива оптимизам: више пута смо успели да укротимо нечије империјалне амбиције, „претварајући њихове носиоце у релативно вегетаријанске и удобне суседе – Шведску после Полтаве, Француску после Бородина, Немачку после Стаљинграда, Курска и Берлина“. Да, али постоји један проблем: укротили смо туђе амбиције уз помоћ ратова. Значи ли то да ћемо и са садашњом главном империјом, САД, такође ћемо морати да ратујемо?

— Надам се да ћемо ипак проћи без рата. Тим пре, јер је сада ситуација у свету мало другачија. Наравно, да немамо нуклеарно оружје, одавно би нас напали. И оно још увек служи као психолошка заштита од великог рата. Али, сада можемо да покажемо колегама да то није наш једини ресурс и да генерално имамо јаче мишиће и хладнију главу. И они почињу то да схватају.

– И из последњих разговора се види да су наши западни партнери почели да одступају. Они већ предлажу дијалоге војних лица, преговоре о ограничавању наоружања – оно, што су донедавно категорично одбијали. Тако да, могуће је да ћемо се око нечега и договорити.

       * Неки аналитичари сматрају да нам предстоји читав низ карипских криза. Није ни чудо што су већ почели да причају о новом размештању ракета на Куби и у Венецуели…

– Последњи хладни рат почео је управо после карипске кризе и почео да се завршава. Многи код нас су, изгледа, дошли до закључка да ако се тако нешто сада не деси, ако не дође до отрежњења наших партнера, они ће онда сигурно догурати до врућег рата. А Русија управо то жели да спречи. Да не допусти понављање 22. јуна 1941. у некој новој варијанти.

       * Ви НАТО називате „европским раком“ и предлажете „да се његове метастазе ограниче комбинацијом терапијских мера – војне радиологије, политичке хемије и сл“. А има ли „онколог” неопходне залихе лекова и инструмената?

– За почетак, важно је признати да је то управо рак. И засад се метастазе само шире. Да би опстао, НАТО мора стално да појачава конфронтацију. Хируршка интервенција би могла бити смртоносна за потконтинент. Дакле, прво је потребно ову болест територијално ограничити  – а онда ћемо да видимо. И дефинитивно је доста да ту болест називамо „партнером“. „Ћаскајући“ са њом, само смо јој помогли да се рашири.

       * Ви још тврдите да су геополитичке позиције Русије сада повољније од оних које је имао СССР – ако не тежимо улози суперсиле која га је погубила. А у чему је онда корист?

– Совјетски Савез је хранио огроман број земаља трећег света које су се придржавале социјалистичке оријентације. СССР је субвенционисао земље Источне Европе, а Русија је била донатор практично свим совјетским републикама. Узгред, Украјина је била највећи потрошач субвенција, а по глави становника највише је примала Грузија. И као што видимо, кад су осиромашили, појурили су другим донаторима, укључујући и НАТО.

– Даље, СССР је издржавао колосалну ратну машину, потпуно сувишну. На крају постојања Савеза, имали смо више тенкова него све друге земље заједно! Осим тога, спремали смо се да ратујемо на два фронта – са Западом и Кином. Сада је Кина пријатељска сила, на њу се можемо ослонити, што вишеструко увећава нашу укупну моћ. И ми увећавамо моћ Кине.

И коначно, у позном СССР, скоро сви (и елита и народ) су себе сматрали морално оштећеним, гледајући како умире комунистичка идеја, колико је наш економски систем неефикасан, колико смо сиромашни. Тада смо желели да будемо „као они“. Такве жеље и данас постоје у нашој земљи. Али у целини, морално стање и елите и друштва је кардинално другачије. Знамо да смо у праву и то нас чини јаким.

       * Почетком јануара земље нуклеарне петорке дале су заједничку изјаву да „у нуклеарном рату не може бити победника и да он никада не сме да буде започет”. Није ли изненађујуће што су САД у данашњој ситуацији уопште пристале да потпишу било какав заједнички документ са Русијом и Кином?

— Они почињу да схватају да су се преиграли. Не искључујем – ако прођемо кроз овај период довољно мирно – да ћемо за 10 година имати пристојне односе са већином западних земаља. И такви односи би нам били веома корисни. Јер, упркос дубоком пријатељству са Кином, неравнотежа међу нама ће расти, а ослањање на друге пријатеље нам не би шкодило. Користио би нам мир на западној страни.

– Наравно, сада је тешко рећи шта ће се дешавати на самом Западу. Ако га заробе нове антиљудске идеологије, са њиховим негирањем историје, пола, отаџбине, са ЛГБТ култом, ултрафеминизмом и сличним, онда ћемо имати тешке идеолошке спорове. Али, надам се да ће здраве снаге ипак спречити западне земље да падну у морални понор.

       * Како су догађаји у Казахстану утицали на распоред снага у геополитици? Да ли је Русија ојачала своју позицију пружајући војну помоћ председнику Токајеву?

— Наравно. Она је показала способност својих оружаних снага да у року од пола дана одреагују на опасну ситуацију. Али, ту постоји други проблем. Очигледно је да се многе земље бившег СССР не претварају у функционалне, животно способне државе. И пре или касније ће се поставити питање – како их одржати на површини. У ствари, то је питање новог сабирања земаља.

– Мислио сам да ће се то догодити за 5-7 година. Али, догађаји у Белорусији, Јерменији и сада у Казахстану показују да ћемо тиме морати да се позабавимо много брже. И то ме много брине. Јер, то може довести до расипања снага и средстава, одвраћајући нас од унутрашњег развоја, развоја Сибира и руске Азије у целини, што би требало да постане наш главни развојни ресурс у наредних пола века.

       * Ви предлажете да се прекине са „понављањем лукаве и диктиране пољским генима” тврдње Збигњева Бжежинског да Русија без Украјине не може бити велика сила. Зашто се толико држимо Украјине, која очајнички покушава да нам се отргне?

– Прво зато што су многи код нас заиста поверовали Бжежинском. Био је изузетно лукав, бриљантан ум. Он је био тај који је „помогао“ СССР да се ували у Авганистан, на шта је касније био веома поносан. Стога, било коју његову изјаву треба узети са резервом.

Друго, Украјина је буфер који нас или раздваја од потенцијалних западних агресора, или се користи за притисак на нас. И сада је украјинско питање пре свега питање неширења непријатељског савеза на територију овог буфера.

– А великом земљом (ако се већ сећамо фразе Бжежинског), нас је учинило присаједињење Сибира. Ово је утолико актуелније сада, у веку Азије. Лоше је ако нас превише дубоко увлачење у европске свађе одвуче од заокрета на Исток, корисног за будућност земље.

       * Чак и ако се у Украјини нађу војне јединице НАТО, да ли је то толико опасно? Балтичке државе су у НАТО-у скоро 18 година и није било неке посебне катастрофе…

– Када су земље Источне Европе, Пољска и балтичке републике улазиле у НАТО, Запад нам је рекао – не брините, после тога ће се они смирити и постати ваши мирни, добри суседи. Али, догодило се супротно – тамо су још више подивљали. Јер, само чланство у савезу, изграђеном на идеји конфронтације, појачава најгоре елементе у политичком и јавном расположењу. Видимо шта се десило са Балтима, и како су побеснели Пољаци када су се нашли на натовској првој линији. И добити исту такву Украјину, било би јако лоше.

– Да, тамо има веома много проруски настројених људи који су нам духовно и културно блиски. Али, постоје и друге, мрачне силе. Хоћемо ли да сав тај муљ исплива на површину, па да Украјина постане, попут Балта и Пољака, главни покретач антируске политике у Европи? А и да не говоримо о оружју које ће тамо бити размештено.

Али, наравно, нама апсолутно не треба да се боримо за Украјину до последњег Украјинца, ми никако не желимо да тамо ратујемо. Све ово вриштање о томе да ми намеравамо да заузмемо Кијев, без основа је. Да, наша војска стоји близу украјинске границе, али само да на другој страни никоме не би пало на памет да удари на Донбас. А заузимање Украјине у наше војне планове, уверен сам, није укључено.

– Макар из тог разлога што је заузимање земље која је економски, морално и интелектуално ушкопљена, земље са уништеном инфраструктуром и огорченим становништвом – најгори сценарио. Најгоре што Американци могу да ураде за нас је да нам поклоне Украјину у овом стању до којег су је довели.

Превео В.К.