КАО У ОПАКОМ ЕКСПЕРИМЕНТУ: Има ли неко циљ да под маском короне убије радост у човеку

Од почетка епидемије корона вируса чули смо од разних стручњака да је за ширење вируса опасан смех, срећа, радост, певање, грљење… Да ли ти савети светских и домаћих експерата намећу нови модел понашања и афирмишу друштво нерасположених мргуда и депресивног затварања, како бисмо били – „здрави“.

„Тамо где на малом простору људи разговарају и смеју се постоји велика опасност од преношења заразе“, изјавио је Лотар Виелер, директор немачког епидемиолошког института „Роберт Кох“. Он је додао да се аеросоли шире брже кад се људи смеју и када су срећни, а да је могућност да се заразе короном у јавном превозу изузетно мала.

Експеримент ин виво – научници против смеха

Овај апел да се смање приватна окупљања у земљи у којој расте број оболелих од коронавируса деловао би чудно да не долази из уста стручњака који зна да смех утиче на бројне позитивне процесе у телу и да је најбољи лек против депресије.

„Коментар личи на некакав експеримент ин виво, шта би се догодило да се људима одузме могућност смеха, управо оног што човека разликује од свих других живих бића. Смех је нешто што човека чини круном творевине. Најбоље и то да му одузмемо у ситуацији када су људи депримирани, имају осећај беспомоћности, бесперспективности, не знају докле ће да траје, да ли ће оболети они или њима блиски. Оваква врста коментара је поражавајућа“, оцењује психолог Александра Јанковић.

Најздравији су мртви

Она додаје да је смех лековит, најбоља природна антистрес терапија и да не треба заборавити да се капљице преносе на стотине начина. Сматра да је препорука у најмању руку чудна, јер ако се људима у овом тренутку укине право на елементарну психолошку и биолошку одбрану у виду смеха, питање је шта му остаје.

„По том тумачењу, најздравији би били само мртви људи, што је парадокс. Човек који се не смеје је опасан сам по себи. У животу има туге и смеха, разних емоција, али то је нешто што нас практично и одржава у балансу. Ово је карикатруално приказивање људи који се смеју грохотом, тобоже испуштају гомилу капљица, па реткост је видети да се неко тако смеје. Уосталом, има и оних који говоре „много течно“, капљице излазе док причају. Шта то значи, да људе ућуткамо, да им забранимо да се смеју. Не би требало ни да плачу, значи – ништа, најбоље ништа“, каже Јанковићева.

Карикатура од “научне тезе”

И социолог Ратко Божовић за Спутњик каже да му ова тврдња немачког лекара личи на карикатуру, јер, каже, смех не мора да буде у знаку капљица, праска, може бити и дискретан, али ако се човек не насмеши, не знамо да ли га има, да ли постоји.

Он ипак упозорава на опрез, јер се још нисмо престројили, прилагодили стил живота промењеној ситуацији пандемије, како каже, чуду невиђеном које нас је притисло и траје од јутра до сутра. Мањи је проблем корона од прилагођавања животу у новим условима, а ту је навика наша највећа сметња.

„У овој ситуацији на неки начин треба своју раскалашност, потребу да сваки дан третирамо као да је последњи, ипак мало зауставити. Требало би помало да забранимо себи да будемо у сваком смислу у знаку неке претераности, неадекватности у односу на себе и друге. Овде има неког инаћења, када кажу, стави маску, неки намерно то не раде, а са друге стране, људи иду у ковид центре, људи и умиру“, каже Божовић.

Људи се већ повлаче

Многи су после карантина приметили промене у свом понашању. Смањено кретање, а пре свега смањени контакти, могу да промене стање свести, па и да утичу на развој депресије. Промене су све видљивије, људи се полако повлаче, али наша друштвеност је напукла раније, тврди Божовић.

„Она се сада баш исказала као наш велики проблем, а то је посебно видљиво у великом граду, као што је Београд. Постаје прадоксално да је велики град место у коме је то дошло до изражаја. У великом граду где очекујете мултипликовани ритам и комуникације, уствари, морате да се зауставите. Али, све је питање маште, имагинације, а прво је питање имамо ли себе, за комуникацију са самим собом, са књигом, са вредностима, са тим да не губимо своје време, него да га учинимо продуктивним“, објашњава овај социолог.

Протести све жешћи

Дан након, у најмању руку, чудне изјаве Лотара Виелера неколико нападача бацило је молотовљев коктел на немачки Институт за заразне болести „Роберт Кох“ у Берлину. Нико није повређен, а берлинска полиција истражује да ли је напад био политички мотивисан.

Увођење нових, оштријих мера у борби против ширења вируса корона широм Европе покренуло је талас насилних протеста. Током викенда дошло је до сукоба и хапшења на улицама Рима, Напуља и Лондона.

Немире прате снимци на интернету на којима полиција кажњава оне који се крећу без маски.

Саговорници Спутњика кажу да је очигледно да је претерани притисак на људе да буду дисциплиновани у време короне мач са две оштрице.

„Та врста ригидне контроле, можда чак и непримерене употребе силе према људима који су збуњени, налазе се у конфузији, је веома лоша. Сада је све питање мере, наравно да је пожељно носити маску, пре свега зато што штитимо друге од себе, чак и ако имамо антитела, постоји предагошки ефекат маске, показује се брига за друго људско биће. Ако је то принуда која подразумева пресију, онда ће бити контрапродуктивно. Људи ће показивати све већи степен бунта, живот им је већ довољно обесмишљен да с оваквим активностима имају утисак да неће ништа изгубити“, каже Александра Јанковић.

Нови талас короне је стигао, а стижу и дужи хладни зимски дани који ће нас утерати у куће. Саговорници Спутњика кажу да, наравно, у затвореном постоји и већи ризик од ширења вируса, али да то не значи да људи не треба да комуницирају. Смех је пожељан, јер је научно доказано да јача имунитет.

На крају, требало би подсетити да је један домаћи стручњак чак и прељубу апострофирао као веома ризичну за ширење короне. А чак и та препорука, због опасности од заразе, не би смела да буде – смешна.