Како је прозападна опозиција обележила 24. фебруар?

Руку под руку са амбасадорима Израела, Шведске, Велике Британије, Немачке, Италије и других западних земаља које подржавају Кијев, на скупу одржаном пре два дана у Београду, поводом годишњице Специјалне војне операције у Украјини, шетали су и представници српске прозападне опозиције.

Међу учесницима “Марша солидарности с Украјином” могли су се тако видети Радомир Лазовић и Добрица Веселиновић из Зелено-левог фронта, али и Павле Грбовић из Покрета слободних грађана. Градским улицама шетали су и Ненад Чанак, Зоран Живковић и Драган Шормаз који је огрнуо украјинску заставу, а било је ту и “нових нада” српске опозиције, попут Павла Цицварића из студентске организације “Борба”.

Део прозападних опозиционара, такође је, недавно, био ожалошћен и због смрти руског политичара Алексеја Наваљног, а неки од њих, као на пример лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић, учествовали су и у протестном скупу одржаном испред руске амбасаде.

Поприличан је то број политичара по квадратном метру проукрајинске колоне, рекло би се, поготово узевши у обзир да је реч о изражавању става дијаметрално супротног оном што мисли већина бирача.

Јер без обзира на то што Грбовић из Покрета слободних грађана уверава да су он и његове колеге марширајући за Кијев, “на правој страни”, чињеница је да на тој страни нису грађани које он покушава да заступа.

Истраживања јавности, наиме, показују да грађани у Србије углавном немају дилеме око тога да није Русија, већ су НАТО и Украјина кривци за сукоб у Украјини, те да је исто тако већина грађана против политике увођења антируских санкција. Коме се, дакле, с обзиром на такво расположења народа, обраћају српски опозиционари учествујући у оваквим скуповима, и какав је њихов циљ?

“Не обраћају се они народу, већ ономе ко их је ставио у једну колону и ко их финансира, а то чак није ни Запад, већ би се пре могло рећи да се ради о глобалистичкој дубокој држави”, указује публициста Игор Ивановић.

Није ли таква “двострука игра” ризик за политичаре чија је намера да се домогну власти и добију прилику да одлучују?

“Њих не интересује гласачко тело само по себи, јер они с том политиком не могу да добију ни критичну масу, а камо ли масу за победу. Да ли бисте се ви плашили да ће вам хакери с банковног рачуна узети 200 милиона? Не бојите се тога, јер те милионе немате, а исто тако се ни они не боје да ће изгубити бираче”, указује Ивановић.

Саговорник РТ Балкан, међутим, указује, да се у оквиру Колективног запада, политика и не води више на том нивоу – нивоу избора и освајања подршке народа.

“Битно је да будете постављени. Тако се враћамо на доба намесништва, на дух Оскара Поћорека, или оно што се данас зове ‘високи представник’. Ту је битно бити вазал”, закључује Ивановић.

Редитељ и писац Драгослав Бокан истиче да је скуп одржан 24. фебруара у Београду, заправо био “НАТО митинг који је имао задатак да великим господарима покаже ко им је веран чак и по цену минуса код гласача и сопствене јавности“.

“Иза Украјине стоје исти они који су стајали и стоје иза тог дела европске грађанистичке опозиције у Србији, и то се најбоље показало док су заједно обележавали своју послушност  господарима. Скуп у жуто плавим бојама није везан толико за дан почетка СВО, већ и за обзнану  апсолутне послушности агенди која им је дата, а која је русофобна и србофобна”, уверава Бокан.

Нису ту, истиче, битни ни гласачи, ни ставови, ни политика. Реч је само о послушности.

“Постоје само велики центри у Лондону, Бриселу и Вашингтону и из тих центара иду наредбе и ка Кијеву и ка Београду, и ка Загребу и другим разним местима. У Београду њихови захтеви имају апсолутну мањинску подршку и то овако намештену и политички организовану. Народ у Србији је на потпуно другој страни, а то није само страна Русије, већ страна правде и истине. То све показује и српски однос према сопственом страдању од истих оних који су направили и ту трагедију у Украјини, а који се склањају иза плаво-жуте боје. Јер, права боја је заправо плава, са звездицама и са натписом НАТО”, закључује Бокан.