Како је Нигер одбацио „поредак заснован на правилима”

Државни удар у западноафричкој држави Нигеру 26. јула ове године и руско-афрички самит одржан наредног дана у Санкт Петербургу уклапају се у шири оквир мултиполарности у садашњем поретку. Наизглед независни догађаји, они сажимају дух времена трансформативног периода у којем се налазимо.

Прво, обратимо пажњу на ширу слику – афрички самит који је одржан у Русији 27. и 28. јула представља велики изазов за Запад, који инстинктивно настоји да умањи значај овог догађаја након што није успео да лобирањем онемогући састанак представника суверених афричких држава са руским вођством.

Четрдесетдевет афричких држава послало је своје делегације у Санкт Петербург, у којима је било 17 шефова држава који су лично отпутовали у Русију да расправљају о политичким, хуманитарним и економским питањима. За државу домаћина, која је усред рата – то је био изузетан дипломатски успех.

Самит је био суштински политички догађај. Његов лајтмотив било је указивање на дугорочну руску подршку афричком отпору импeријализму и предаторској природи западног неоколонијализма. Ово је брилијантан приступ за данашњу Русију, која није оптерећена колонијалном историјом експлоатације и пљачкања Африке.

Сувереност исхране

Док се с времена на време појаве сакривени лешеви из западне колонијалне ере, који сежу све до неокајане трговине афричким робљем, Русија се позива на совјетско наслеђе уз поруку да је била „на правој страни историје” – чак и обнавља пуно име Универзитета народног пријатељства Патриса Лулумбе у Москви.

Ипак, није се све вртело око политике. На самиту се расправљало о руско-афричком партнерству које би помогло континенту да обезбеди „сувереност исхране” – што је алтернатива житном договору; расправљало се и о новим логистичким коридорима за руску храну и вештачка ђубрива; о појачању трговинске, економске, културне, образовне, научне и безбедносне сарадње; о потенцијалима Африке да се прикључи Међународном северно-јужном транспортном коридору; о руском учешћу у афричким инфраструктурним пројектима; о Руско-афричком акционом плану форума партнерства до 2026. године – све ово сведочи о знатним резултатима.

Размотримо сада Нигер. Најновији развој догађаја у Нигеру наглашава лајтмотив руско-афричког самита. Руско предвиђање о афричкој кризи се обистинило – у питању је наставак сузбијања западног империјализма. Ово је евидентно на основу извештаја у којима се спомиње истицање руских застава у нигерској престоници Ниамеју.

Побуњеници који су преузели власт нису губили време, већ су одмах осудили нигерске војно-техничке споразуме са Француском, након којих је уследио захтев Француској да у року од 30 дана повуче из земље своје трупе. Са друге стране, Француска је говорила „чврсто и одлучно” у прилог стране војне интервенције „која би онемогућила покушај пуча”. Француске власти су јасно назначиле да немају намеру да повуку оружани контингент од 1.500 војника који су у Нигеру „на основу захтева легитимних власти државе, као и на основу потписаних споразума”.

Француски став не би требало никога да изненади – Париз не жели да изгуби своје позиције у сахелском региону и јефтине изворе ресурса, посебно уранијума. Али Француска је погрешно проценила да пуч не ужива подршку нигерске војске или да нема упориште у масама, и да је све што је потребно да се он неутралише ограничена демонстрација силе која би принудила елитну председничку гарду да отпочне директне преговоре са Француском.

Тренд мултиполарности

Француска и САД координишу своје активности са Економском заједницом западноафричких земаља. ЕКОВАС је у почетку деловао претеће али је убрзо устукнуо. Рок који су дали, нагласивши да ће после њега уследити интервенција, је истекао. ЕКОВАС једноставно не располаже механизмима за брзо окупљање својих трупа и за координацију извођења војних операција, а најјача сила у овом савезу – Нигерија – заокупљена је бављењем унутрашњим безбедносним изазовима.

Нигеријско јавно мњење је колебљиво у погледу повратних последица које би интервенција могла да изазове – Нигер је велика држава и има 1.500 километара дугу порозну границу са Нигеријом. Неизговорена истина гласи да Нигерија није расположена да повећа француско војно присустви у Нигеру или да уопште буде на истој страни са Француском, која је дубоко непопуларна широм Сахела.

Изненађење над изненађењима јесте што предводници војног пуча уживају изливе народне подршке. Под овим околностима, велика је вероватноћа да ће француске трупе напустити Нигер, своју некадашњу колонију.

Нигер је жртва неоколонијалне експлоатације. Под плаштом борбе против тероризма, који је, иронично, проистекао из НАТО интервенције у Либији 2011. године предвођене Паризом, Француска немилосрдно експлоатише нигерска природна добра.

Истакнути нигеријски песник и књижевни критичар професор Осундаре забележио је прошле недеље:
„Испитајте узрок, ток и симптоме који стоје иза актуелног бујања војних пучева у Западној Африци. Нађите лек за ову пандемију. Што је још важније, нађите лек за кугу политичких и друштвено-економских неправди одговорних за неизбежност њиховог повратка. Запамтите бруталну анархију у Либији и небројане последице дестабилизације ове некада просперитетне земље по западноафрички регион”.

Једина регионална држава која може да изведе ефикасну војну интервенцију у Нигеру је Алжир. Али Алжир нити има било какво искуство у извођењу оваквих операцији на регионалном нивоу, нити има било какву намеру да одступи од своје доследне политике немешања у унутрашње послове суверених држава. Алжир је упозорио против било какве спољашње војне интервенције у Нигеру. „Разметање војном интервенцијом у Нигеру је директна претња по Алжир, и ми је стога потпуно и категорички одбацујемо… Проблеме би требало разрешити мирним путем”, рекао је алжирски председник Абделмаџид Тебуне.

У својој основи, без икакве сумње, пуч у Нигерској републици се своди на борбу између Нигераца и колонијалних сила. Без икакве сумње, све јачи тренд мултиполарности у светском поретку охрабрује афричке нације да збаце неоколонијализам. То је једно. С друге стране, велике силе су принуђене да преговарају, уместо да намећу.

Занимљиво је запазити да је Вашингтон био прилично уздржан. Прича о „вредностима“ о којима је говорио председник Бајден је далеко од диктата о „поретку заснованом на правилима“ — упркос томе што САД располаже са три војне базе у Нигеру. У мултиполарном поретку, афричке нације добијају простор за преговоре. Руско активно деловање поспешује овај процес. Кина такође има економске интересе у Нигеру.

Важно је запазити да је предводник пуча Абдурахман Тијану споменуо да „Французи немају објективног разлога да напусте Нигер“, указујући да је поштен и равноправан однос могућ. Русија је опрезно назначила да је кључни задатак у овом тренутку „спречити даље погоршање ситуације у земљи”. Портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова је рекла: „Организовање националног дијалога сматрамо хитним задатком да би се повратио грађански мир, осигурали законитост и поредак… верујемо да претња употребом силе против суверене државе не доприноси попуштању напетости и разрешењу настале ситуације у земљи.”

Мисија Нуландове

Очито, Нијамеј неће подлећи спољашњем притиску. „Нигерске оружане снаге и све одбрамбене и безбедносне снаге, подржане непоколебљивом подршком нашег народа су спремне да бране интегритет наше територије”, стоји у саопштењу представника војне хунте. Делегација из Нијамеја оптутовала је у Мали да затражи да им се придруже борци групе Вагнер, повезане са Русијом, у случају интервенције иза које би стајао Запад.

Не може се очекивати брзо разрешење нигерске кризе. Нигер је кључна земља у борби против џихадистичке мреже и повезана је стратешки и структурно са комшијским Малијем. А ситуација у Сахелу ескалира. Ово има дубоке последице за кризу државног устројства у Западној Африци у целини.

Америчка изузетност није универзални лек за све постојеће проблеме. Пентагон је помогао обуку барем једног од преводника нигерског пуча – као и појединих пучиста у Малију и Буркини Фасо, који су обећали да ће прискочити Нигеру у помоћ. Па, упркос томе, у обраћању из Нијамеја у понедељак, вршилац дужности заменика државног секретара САД Викторија Нуланд жалила се што јој предводници пуча нису дозволили да се сусретне са свргнутим председником Мохамедом Базумијем и нису били пријемчиви за амерички позиве да се у земљи поново успоставе цивилне власти.

Мисија Нуландове усмерена је ка одвраћању пучиста од повезивања са групом Вагнер, али успех јој није загарантован. Нуландовој није гарантован ни састанак са генералом Тијанијем.

 

Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард