Два века Велика Британија одбија да врати Грчкој њено културно и историјско благо, иако је ова земља од стицања независности 1832. више пута апеловала да се врате скулптуре познате као Елгинове мермерне статуе.
Премијер Мицотакис који се надао да ће свој боравак у Лондону и састанак са Сунаком искористити за поновно покретање тог питања, током гостовања на британском јавном сервису изјавио је да Елгинови мермери морају да буду враћени: Том приликом упоредио је одношење дела фриза Партенона са пресецањем слике Мона Лизе на два дела.
Овакаво понашање Велике Британије и њеног премијера, које су многи назвали дипломатским скандалом, није, међутим, изнанадило историчара уметности Николу Кусовца који за Спутњик каже да је то њихов константан, добро познат, империјалистички став:
„Не мењају своје уверење и свој начин правдања светске пљачке. Они су опљачкали пола света и када би све то вратили, мало шта би остало у њиховим музејима. То је сурова истина коју треба рећи без милости када су Енглези у питању“.
Да је тако потврђује и изјава британске секретарке за културу Мишел Донелан која је почетком ове године изјавила да би враћање Елгинових мермера Грчкој „покренуло низ проблема“:
„Тиме би се створила прилика да се преиспита целокупан садржај наших музеја“.
Како је лорд Елгин „спасао“ скулптуре
Томас Брус или гроф од Елгина је почетком 19. века однео скулптуре из Атине која је била под влашћу Отоманског царства.
Он је у лето 1800. године у Атину довео напуљског сликара Лусијерија и још неколико цртача и моделара како би скицирали античке споменике у Партенону.
Међутим, годину дана касније добио је дозволу од Порте да однесе све комаде камена и скулптуре.
Испрва није желео да однесе скулптуре из Атине, али се на то одлучио јер је, како тврде Британци, видео да се историјско благо Партенона оштећује.
Колекцију Елгинових мермерних статуа не чине само скулптуре и рељефи из Атине, већ и из других делова Грчке које је обишао.
Од 1803. до 1806. године, уз огромне трошкове, трајао је транспорт око половине фриза са Партенона, петнаест метопа и седамнаест делова рељефа, затим једне од каријатида и стубова из Ерехтејона.
Елгин је 1816. године продао колекцију Великој Британији за 35.000 фунти, иако су његови трошкови били око 75.000 фунти. Од тада се колекција налази у Британском музеју.
На фризу, који је био дугачак 160 метара, приказана је борба између божанстава и људи.
У Атини се чува 50 метара једног дела који је био дугачак 115 метара. У Британију је однето 80 метара које је одсекао лорд Елгин. Делови фриза са Акропоља налазе се у још осам других музеја широм Европе.
Светску баштину чувамо боље од Грка
Исте разлоге које је гроф Елгин пре два века навео за скрнављење Партенона, понављају данас представници Британског националног музеја одбијајући да врате археолошко благо земљи којој припада.
Кустос Британског музеја Ијан Џенкинс, задужен за антику, тврди да тражени рељеф није део само грчке већ и светске културе и да се као такав презентује у Британији.
Тврде Британци и да је лорд Елгин спасао скулптуре које су пропадале на запуштеном Акропољу, те да имају боље услове за њихово чување од Грка, а као аргумент наводе и да, чак и када би вратили све кипове, Грчка опет не би повратила фриз у целини јер су неки делови у париском Лувру, а има их и свуда по Европи.
„На њихову свест пљачкаша, отимача не може се утицати. То је свест оних који су били у позицији да одређују историју и то освајачки“, каже Никола Кусовац.
Вечите пљачке и отимачине
У октобру 2021. је обављено да Џизес (Jesus) колеџ Универзитета Кембриџ и париски музеј Квај Бренли (Quai Branly) враћају културне артефакте опљачкане из западне Африке уз податак да се скоро 90 посто африког културног наслеђа налази у Европи те тако поменути париски музеј чува готово 70.000 предмета, а Британски музеј на десетине хиљада.
Кусовац напомиње да музеји по западној Европи свој значај дугују у највећем броју случајева културно-историјском и археолошком благу других народа.
Враћање Елгинових скулптура Грчкој могло би да покрене процес од ког зазиру светски музеји који чувају благо других цивилизација, па би Метрополитен, Гети, Лувр и други морали да врате вредне артефакте Италији, Турској, Египту, Кини…
„Готово све земље које су имале колоније, пљачкале су их – почев од Португалије преко Шпаније до Велике Британије. Несрећна црна Африка је ојађена. Отимало се и узимало како се стигло. Извукли су све што су могли. Сад када треба понешто да врате, мука им је. А треба да се врати. И ми смо ту међу жртвама. То је историја српског рода, српске културе – вечите пљачке и отимачине. Иза британске суровости стоји америчка снага. Сила мора да има оштрицу и тупи део. На нама је да се томе супроставимо“.
Кусовац уочава паралелу између односа Велике Британије према Грчкој са односом Запада према Србији у случају Косова и Метохије:
„Цела игра око нашег Косова је то – да кажемо ‘да’ за оно што нам је отето. Пљачкаши су пљачкаши. Замисли, они отму и онда траже да ви признате то што су урадили. То је цинизам најгоре врсте, антиљудскост у изворном облику, то је болесно. Нећемо да пристанемо и готово“.
Када се блага врате на Акропољ
Борба Грчке за повратак непроцењивог античког блага расутог по музејима света, интензивирана је током осамдесетих година, када је министарка културе била глумица Мелина Меркури, која је иницирала и оснивање новог Музеја на Акропољу отвореног 2009. године.
Она је на самрти оставила својим сународницима у аманет да наставе ту борбу:
„Када се наша блага врате под Акропољ, ја ћу се поново родити!“.
За Кусовца то је унапред изгубљена битка, јер је „против оних који су отимали“:
„Сила је код њих. Не можете да их натерате, јер немате чиме. Они имају снагу и силу, новчану и ону много конкретнију у оружју и војсци – сурову снагу која одређује понашање, а када сила одређује понашање, не може никако да буде добро“.
