“Каћуша”

Каћуша је име за совјетски вишецијевни лансер ракета, прво савремено ракетно-артиљеријско оружје на свијету и једно од најпознатијих артиљеријских оруђа у наоружању Црвене армије током Другог свјетског рата

На данашњи дан, 15. јула 1941. године у бици код Орше, совјетска армија први пут употријебила је плотунско ракетно оружје, популарно названо “каћуша”. Од тога тренутка када је совјетска армија под командом капетана Ивана Фљорова уништила жељезнички чвор код Орше заједно са њемачким ешалонима са јединицама и техником, почиње епоха совјетске ракетне артиљерије. Каћуша је име за совјетски вишецијевни лансер ракета, прво савремено ракетно-артиљеријско оружје на свијету и једно од најпознатијих артиљеријских оруђа у наоружању Црвене армије током Другог свјетског рата.

Развијена током 1930-их година, каћуша је држана у тајности све до њемачког напада на СССР. Батерије ових ракетних лансера, којима су до тада руковале искључиво јединице НКВД, стављане су по потреби на располагање појединим командантима армија на оним секторима фронта који су били посебно угрожени непријатељским нападом. Систем се састоји од више ракетних лансера постављених на шасију камиона, што му даје велику покретљивост. Ракете је могуће испаљивати појединачно или у низу. Каћуше су оружја мале прецизности, па је њихова ефикасност остварена истовременим дејством већег броја ракета на исту мету.

Коришћене су као оружје подршке пјешадији и оклопно-механизованим јединицама. У завршној фази рата коришћена је у великом броју током артиљеријске припреме прије почетка офанзивних дејстава. Бишецијевни бацачи ракета су били врхунска тајна на почетку Другог свјетског рата. Због тога су формирани специјални одреди тајне полиције НКВД-а да управљају њима. Три су момента нарочито била тајна: ракетно гориво, начин опаљивања (који је био из камиона) и превазилажење фактора трења између рампе и пројектила приликом лансирања.

Каћуше су имале уграђен систем за самоуништење те током Другог свјетског рата ни једна није пала у њемачке руке. Остале су у употреби и након Другог свјетског рата све до 60-тих година ХХ вијека, када су их замијенили прецизнији и ефектнији састави. Јуна 1938. године совјетски научни институт у Лењинграду добио је дозволу да направи вишецијевни лансер ракета за авионску ракету. Направљено је неколико прототипова за модификоване ракете које су биле постављене на ЗИС-5 камионе.

Прве верзије су биле нестабилне те је предложено да се уграде дуже шине које су биле постављене лонгитудално. Прво велико тестирање је обављено крајем 1938. године када је искоришћено 233 ракете различитих типова. Тестирање разним врстама ракета је настављено и одобрено је да уђе у серијску производњу. У тренутку напада Њемачке на СССР било је произведено само 40 каћуша. Послије првих успјеха у борби наређена је масовна производња као и даље усавршавање нових модела. Предност каћуша била је та што нијесу биле скупе и могле су се производити у многим фабрикама које нијесу имале тешку опрему која је била потребна тада за израду артиљеријских оружја.

До краја 1942. године произведено је 3.237 каћуша, а до краја рата готово 10.000 примјерака. Иако су биле мање прецизне него обична артиљерија, каћуше су биле посебно ефикасне приликом масовнијих напада, четири система БМ-13 су могла да у трајању 7-10 секунди испале салву ракета и да са 4.4 тоне експлозива обухвате површину од 4 хектара. Са добром посадом лансери су могли одмах после испаљења да се помјере на другу позицију и избјегну непријатељску ватру.

Каћуше су често коришћене у великом броју како би изазвале такозвани шок ефекат код непријатељских војника као и велика разарања. Каћуша је руска пјесма о дјевојци која чезне за својим вољеним који је у војсци. Каћуша је деминутив надимка имена Јекатарина.  По овој руској пјесми имена су добили вишецјевни ракетни лансери БМ-8, БМ-13 и БМ-31.