ЈЕР ЈЕ И ДАЉЕ ТОЛИКО НЕПОЗНАТОГ: Владета Јеротић о чудима у Међугорју

На прагу смо тридесет пете године од објављивања тзв. виделаца Богородице од стране неколицине хрватских адолесцената оба пола, у малом херцеговачком селу Међугорју. У непосредној близини места виђења, у Пребиловцима, одиграо се 1941. године један од најстрашнијих злочина у Другом светском рату, чије су жртве биле искључиво Срби.

Међугорје, као место, не само јављања Богородице неколицини младих, већ и њено непрестано, свакодневно јављање, привукло је до данас преко милион ходочасника из целог света, највећим делом католика, најчешће болесних људи, од којих неки треба да су доживели излечење од своје дуге болести, после вишедневних молитава упућених Богородици у Међугорју.

На почетку ових необичних збивања у Међугорју (осамдесетих година прошлог века), хрватска католичка црква поставила је оправдано питање душевног здравља тих шест младих људи, па је у ту сврху послала двојицу загребачких психијатара, позивајући и мене као српског православног психијатра, да дођемо у Међугорје и прегледамо ове младе људе. После неколико проведених дана у Међугорју и савесног вишечасовног, појединачног прегледа, нас тројица психијатара закључили смо да су ови младићи и девојке психички здрави људи. Ништа друго се од нас психијатара није тражило.

Као што смо у објективно писаном чланку Јелене Чалије у „Политици” дознали, најкасније до краја године Конгрегација за доктрину вере у Риму, a и сам садашњи папа Франциско (Фрања), огласиће се најзад, о веродостојности чуда у Међугорју.

Како мислити после свега о овоме збивању у 20. и 21. веку, у католичком селу са 4.000 становника (већ увелико обогаћеном доласком бројних туриста). Наравно, мислићемо на разне начине, сходно пре свега сопственој вери, нивоу образовања, критичком начину мишљења итд.

Не треба најпре сумњати да када је у питању збиља јака вера у некога верника (конкретно хришћанског) чуда престају да буду чуда, јер она се конкретно остварују – нарочито када је у питању нека тешка болест – код неког болесног човека. Христова чуда изнета у Јеванђељима довољно су позната хришћанским верницима, две хиљаде година. У чувеном француском католичком светилишту у Лурду, једна комисија (од пре неколико деценија), после савесног испитивања сачуваних протокола о чудотворним излечењима у Лурду – испитивање је извршила група састављена од лекара опште праксе и специјалиста, психијатара, психолога, теолога, међу којима нису сви били верници – потврдила је само неколико десетина од много хиљада сачуваних протокола, стварно излечених људи који су боловали од (за званичну медицину) неизлечивих болести.

Ако сада „ окренемо лист” размишљања, па дамо маха нашој природној дубокој сумњи у постојање чуда – као што је, парадоксално, природно да човек верује у чуда – није рђаво сетити се старе изреке (сигурно да је старија и од времена разних цивилизација пре Христа) која каже: Свет жели да буде преварен, зато нека буде преварен (Mundus vult decipi, ergo decipi atur).

Да ли има места било каквом паметном закључку поводом поменутих догађаја у свету – никако само хришћанском, већ присутном и у свим другим великим религијама света – осим, можда, следећег.

Човек је у својој основи биће вере и наде (после којих долази, ако долази, Љубав, и то хришћански схваћена). Увек је било људи и народа који су веровали у чуда: хришћани у Христова чуда, будисти у постојање остатака Будиних моштију, Индуси у свету реку Ганг итд. Просвећивање појединца и народа – коме нема краја читавог живота! – умањује веру у чуда, али је не отклања потпуно. Било је, и данас има, научника нобеловаца који не одричу могућност постојања чуда (Неко је од азијских мислилаца давно рекао: „Сунце никад не изађе и никад не зађе, а да се не догоди неко чудо”). Марксисти су делимично у праву када кажу: „Чудо је још неоткривена нужност.” Међутим, тајанствености у природи и у самом човеку (од његовог колективног до индивидуално несвесног!) још је увек толико много да је мало вероватно да ће се чуда икада моћи рационално до краја објаснити.

He треба се подсмевати милионима ходочасника свих религија који посећују света места (код нас нарочито манастир Острог), целивају иконе и мошти светаца, улазе крастави и крвави у реку Ганг верујући у излечење, јер је и даље толико непознатог у атому, ћелији, галаксијама, али пре свега у човековом сложеном бићу, да је паметније, ако већ човек из више разумљивих разлога не може постати теиста, остати агностик (грчка реч агностос – непознат, несазнатљив) – пред чудом и несхватљивом Тајном. Остајемо радознали (не љубопитљиви) шта ће рећи садашњи, ретко критички расположен римски папа, о чудима у Међугорју.

Тагови: Владета Јеротић, Други светски рат, Међугорје, Срби