ЈЕДВА ИЗБЕГНУТА КАТАСТРОФА: На данашњи дан, пре тачно 20 година, свет је био на ивици атомског рата
Када је у зору 25. јануара 1995. са северозападне обале једног малог норвешког острва узлетела норвешко-америчка ракета „блек-12” ради проучавања поларне светлости, пројектил је одмах уочен на руском радару за рано упозорење.
Норвешка ракета имала је радарски одраз потпуно исти као и амерички балистички пројектил типа „трајдент”, који се испаљује са атомских подморница. Осим тога ракета је долазила из подручја где иначе врло често залазе америчке стратешке нуклеарне подморнице класе „Охајо”.
Дакле, у зору 25. јануара 1995. у руској електронској команди и контролној мрежи „Казбек” проглашен је највећи степен узбуне. Генерал у дежурној смени добио је информацију од оператора са специјалног терминала за обавештавање „Крокуса”, проследио ју је „Кавказу”, коплексној мрежи каблова, релеја и сателита, која чини језгро руске команде, комуникације и контроле.
Генерал, шеф дежурне смене је у тренутку закључио да је лансирана једна ракета, вероватно носач огромне електромагнетне експлозије са циљем да се руски командни и комуникациони систем избаци из употребе као увертира за други масовни амерички нуклеарни напад. Односно, када дође до експлозије атомске бомбе на одређеној висини ствара се и феномен ЕМП, сви електронски уређаји на одређеној удаљености избачени су из употребе.
То је један од разлога зашто је Москва против америчког ракетног штита у Пољској и Румунији. Једна ракетица лансирана из Румуније са ефектом ЕМП претња је систему одбране Русије.
Генерал у дежурној смени одмах је објавио узбуну у све три „лопте” у руском систему одбране: код председника Бориса Јељцина, код министра одбране генерала Павела Грачова и код начелника Генералштаба генерала Михаила Колесњикова.„Лопте” су црни коферчићи са специјалним радио-уређајима и шифрама за нуклеарни напад и стално су у близини носиоца те те функције.
Када је председник Владимир Путин био у октобру прошле године у Београду, у време његовог боравка у палати „Србија” један млади руски генерал био је присутан уз Путина, на неких десетак метара од руског председника. Дискретно је стајао уза зид у холу, црно коферче је било одмах уз њега, а около још двојица руских официра, ваљда ради „маскировке”.
Прошао сам поред, бацио поглед на црно коферче и генерала, насмешио се као знам ја шта је у коферчету. Одговор је био само узвратни ледени поглед. Служба је служба, са коферчетом нема зезања.
Дакле, када је Јељцин у зору 25. јануара 1995. обавештен о лансирању америчке ракете, он је одмах активирао коферче и одобрио сигнал руским стратешким нуклеарним снагама за фазу непосредно пред лансирање пројектила.
Ипак, руски генерали су још једном проверили путању пројектила који је полетео из подручја норвешког острва и установили да је 24 секунде после испаљивања четврти степен ракете кренуо у свемир под правим углом, што није карактеристика подморничке ракете „трајдент” и није путања за балистички ракетни удар на Русију. После још једне провере стање узбуне је поништено.
Касније у Москви, у Министарству спољних послова пронађена је норвешка нота од 21. децембра 1994. у којој Норвешка обавештава Русију да ће 25. јануара 1995. извршити лансирање истраживачког пројектила. До тог дана Норвешка је лансирала у свемир 607 научних ракета, али је њена нота о лансирању 608. ракете остала у фиоци стола неког бирократе у Министарству спољних послова Русије.
На данашњи дан, пре тачно 20 година, свет је имао најопаснију атомску кризу још од кубанске кризе 1962. Тај 25. јануар 1995. био је најопаснији тренутак атомског доба, јер су руски генерали били у највишем степену приправности, све стратешке јединице руских оружаних снага, атомске подморнице, копнени интерконтинентални пројектили, стратешки бомбардери, све је било у задњој фази узбуне пред полетање и испаљивање носача нуклеарног оружја.
А између Москве и Вашингтона није било тада никакве политичке кризе, што је у Кремљу појачало утисак да је можда реч о изненадном америчком удару.
