ИЗРАЕЛСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ: Русија није имала никакве мотиве да ликвидира Скрипаља, он је већ био у рукама њене контраобавештајне службе

Британци не престају да оптужују Русију за покушај тровања пребега из руске војне обавежтајне службе Сергеја Скрипаља који је шпијунирао за МИ6.

Међутим, не износе никакве чињенице нити Русији дају приступ материјалима истраге. Светски познати израелски геополитичар – бивши шеф обавештајне службе „Натив” Јаков Кедми – сматра да за то могу постојати само два разлога: то што би откривање нанело штету безбедности Велике Британије (то званични Лондон и тврди) и то што Британци не смеју да открију истину.

Кедми у британску званичну верзију не верује и наглашава да Русија није имала никакав мотив да ликвидира Скрипаља јер је он већ био у рукама њене контраобавештајне службе која је из њега извукла све за шта је била заинтересована.

Поводом главне британске главне тврдње да је Русија отровала Скрипаља бојним отровом „Новичок”, Кедми указује да је СССР ликвидације у иностранству изводио тако да никада нико није могао да открије никакав траг. А Русија сада – чак и да је имала интерес да уклони Скрипаља – није имала никакав разлог да намерно оставља трагове.

Своје гледање на „случај Скрипаљ” Кедми је додатно изоштрио овако:

„Колико знам из историје Русије и Совјетског Савеза, Степана Бандеру је – сасвим оправдано – ликвидирао човек из агентуре КГБ. Корисио је гас, али Немци нису успели да открију да је то било средство убиства.Веровали су да је имао срчани удар. Знам и за случај када је Израел у Оману хтео да ликвириа једног од руководилаца Хамаса. И тада је коришћен гас који не оставља трагове. Ако то може мала медитеранска земља – зашто не би могла и данашња Русија? Нико се не бави ликвидацијама тако што за собом оставља трагове!”

Кедми посебно указује да се тровање Скрипаља догодило у моменту који је за Русију најнеповољнији – уочи председничких избора (18. марта) и светског фудбалског првенства:

„Да је Русија хтела да се ослободи Скрипаља, она би то учинила касније и сигурно не би овако примитивно. Ово, заправо, значи да је Велика Британија једина која је у целој ствари сумњива. Међутим, проблематични су по сврсисходности и њен циљ и њени мотиви”.

Кедми указује: „Британци имају висок ниво у техници професионалности, али не и у аналитици. У сутшини, све што се догодило излази изван оквира професионалног и наводи на закључак да је било организовано да би се добио изговор. Али, шта Британци желе? Да измене политику Русије? Можда, али на томе су зубе већ поломили. Да утичу на изборе у Русији? Можда, али треба бити комплетан идиот па веровати да ће овим нанети штету Путину на изборима. Да испровоцирају раскид дипломатских односа? У реду, све ка томе и иде, али шта даље? Имају ли они у свему неки политички циљ или су од Черчила наовамо толико деградирали да имају само унутареполитичке циљеве, па о државној политици и не мисле?!”

Кедми, као што се види, не отвара изузетно важно питање: а шта ако Британци никакве трагове „Новичока” нису открили, ако Скрипаљ и његова кћерка Јулија уоште нису ни отровани?

Вероватно намерно.