ИЗГУБИЛИ ТРЕЋИНУ ОКЛОПНИХ ВОЗИЛА И АРТИЉЕРИЈЕ: Војне снаге Украјине рат припремају за лето

Примирје у Украјини изгледа климаво упркос наглашено коректним изјавама међународних посматрача. Нико и не скирва, да се политички процес води паралелно са војним припремама. Обе стране очекују не само да се одморе, него и да извлачећи поуке из недавних догађаја, промене тактику. Може се већ сада претпоставити, где и како ће се обновити рат.

Оно што је добро, о промени тактике мора да размишља украјинска војска, која је великим чудом избегла тотални пораз. Тренутно стање ВСУ (Војне снаге Украјине) омогућава да се говори о потреби за предах, по могућству што дужем – до лета. Ревносни умови у Кијеву тврде да ће нова „победничка офанзива“ на ДНР и ЛНР бити припремљена у мају. Ови термини су у директној зависности са почетком испоруке западног – америчког – оружја, ако га уопште буде. Видимо, да у украјинском генералштабу схватају да ће без спољног појачања ескалација сукоба довести до још више кобних последица него што су ове садашње.

ВСУ су успеле да изгубе трећину свих својих оклопних возила и тешке артиљерије. Наравно, појединачно, ове губитке нико и никада неће моћи да израчуна, тим пре, јер је вероватно евиденција била погрешна од самог почетка – превише је украдено и уништено и пре самог рата. Али се процењује да су само на подручју Дебаљцева ВСУ оставиле сву технику пет батаљонско-тактичких тимова и један тенковски батаљон. То јест 120 тенкова, 200-300 БМД, 200 САУ (самохотке), 100 вучених оруђа, 30-50 РЗСО (ракетни системи). На другим деловима фронта 20-30 тенкова, 100 оклопних борбених возила и 100 комада артиљеријских оруђа је уништено противартиљеријском ватром. Ови губици су ненадокнадиви, и заменити их биће веома тешко, ако не и немогуће.

Ако су се пре рата сви експерти слагали у томе, да је ватрена моћ (и артиљеријска, и оклопна) – једини адут ВСУ, сада је овај адут посечен. Међутим, то не значи да ће ВСУ прећи на радикалну промену у карактеру употребе својих снага и средстава – они једноставно немају алтернативу којом би могли, макар привремено, да замене тај modus operandi, који су користили током јесени-зиме 2014/2015. Он се може незнатно побољшати, обновити тактички, али без појаве нових врста оружја (условно америчког оружја) говорити о озбиљним реформама тактичке шеме нема смисла.

Нагласак на артиљеријској ватри довео је до монструозних тактичких грешака које се не могу објаснити недостатком искуства официра виших од мајора. Зашто је било потребно довлачити у Дебаљцево два батаљона 55. артиљеријске бригаде? МСТА-Б – далекометне хаубице, оне савршено могу да обављају свој посао из Артемовска или Авдејевке, а у Дебаљцеву су једноставно постале лаке мете. Тенкови укопани у земљу, у бункерима, заборављајући да је тенк у ствари средство мобилне офанзиве, а не само велики топ. Тешко је замислити да су украјински официри читали совјетски обаразац из 1940. године, када су само бацили код Дебаљцева у бункере 30 нових тенкова.

Главна техничка снага ВСУ су такође тенкови. Међутим они горе. И то масовно. Карактер штете сугерише непријатне мисли о чувеном харковском заводу. У Украјини је већ почела дискусија о квалитету челика који се тамо користи за поправку тенкова, али очигледно да је ствар много сложенија него што изгледа на први поглед. Харковски Т-64 – безвредни тенк са многобројним конструкцијским грешкама. Највероватније, у харковској фабрици заправо користе обичан уместо оклопног челика како би смањили тежину тенка, али и то раде прилично лоше. Жеља да се смањи време поправке и поновног активирања доводи до очигледног немара, чиме се и тако не превише добар тенк, који је критикован у периоду тестирања током совјетске ере, претвара само у терет – оклопне плоче отпадају, динамична заштита не ради, а тело се једноставно распадне, што се није догодило ни једном другом совјетском тенку никад и нигде. Да, може се одвојити купла – како директним поготком тако и детонацијом БК, али да се тело само распадне по шавовима – то је невероватни феномен својствен само харковском чудо-постројењу.

Сада су ВСУ приморане да у строј уведу тенкове репариране већ трећи пут. До лета је реално да се поправе 20-30 јединица – и то је добро у оваквој ситуацији. У строј се убацује још старији БТР-70 и оруђа скоро из Отаџбинског рата. У таквој ситуацији приче о маневарским офанзивама делује наивно, а управо је недостатак иницијативе био главни фактор узастопних пораза ВСУ у последњих неколико месеци.

Огромна дебаљцевска група – пет тешких батаљона тактичке групе, одвојени тенковски батаљон, три одвојена лака батаљона плус артиљерија – скоро пет месеци је стајало у месту, иако је по плановима Генералштаба имало управо офанзивну намену. Она чак није покушала да маневрише, разбудила се тек када је могућност изласка из обруча затворена, и почела да туче у њега као главом у зид. Сва ова БТГ (батаљонска тактичка група) никада се није користила као једна целина, у сукобе су улазили поједниначно, по принципу „ко се следећи појави“. Све то је значило губитак контроле што је нешто најгоре што се може десити са војском у рату. У ствари ВСУ су добровољно давале иницијативу војсци Новорусије, и само је бројна супериорност на другим деловима фронта спасила Украјину од потпуног уништења.

У овим подручјима (нпр. Бахмутској траси и на северном фронту ЛНР уопште) ВСУ је заиста могла пружити значајан отпор, ефективно осујетити планове ВСН (Војне снаге Новорусије) у овој области. Устаници се нису могли пробити на траси тако дубоко, да би одвојили позиције ВСУ код села Счастје – главне позиције код Луганска, које су украјинске трупе имале намеру да држе до последњег. Након заузимања неколико пунктова офанзива се заглибила без резерви и тиме створила ВСУ илузију могућности за противофанзиву на Луганск, што су они и покушали да ураде са истим успехом. На овом делу фронта направила се привремена равнотежа, коју је могла пореметити само јасно изражена жеља једне од страна.

Чини се да је украјинска страна, верујући у слабост луганских устаника (који су такође претрпели тешке губитке код Дебаљцева), одлучила да делимично пренесе тежиште борби на овај део фронта. На целом фронту борбена способност ВСУ може бити обновљена тек до лета, тако да ће највероватније, украјинска страна и даље мењати тактику. У Кијеву су схватили, да је одлучујући фактор у иницијативи, и сада ће се постарати да први крену у офанзивна дејства (политичка компонента или формални практични изговор ће се наћи – то није проблем). Међутим, чак и на лето стање ВСУ без западне помоћи ће бити такво да о било каквом стратешком удару не могу ни размишљати. Друга ствар је да управо из политичких разлога Кијев неће одустати од покушаја да „измисли“ нешто стратешки – и да продужи рат у Украјини на самоубилачки средњорочни период, што је јасно свима.

Објективно ВСУ може мобилисати и како-тако припремити за то време 20-30 хиљада војника без квалификација. Тенковске посаде као што су биле, тако ће и остати проблем. Још је гора ситуација са артиљеријом, а аратиљерија је за ВСУ – основна сила. Већ у периоду од децембра до фебруара појавило се оштро заостајање украјинских артиљераца за устаницима на ниво припреме и обучености, што је довело до великих губитака а противартиљеријски рат се показао изгубљеним. У просеку је артиљерија Новорусије одговарала на ватру украјинске стране за 4-8 минута у односу на 15-20 минута „одговора“ Украјинаца. Као резултат тога, на пример разбијена је 26. артиљеријска бригада. Два модерна противартиљеријска радара, које су ВСУ поклонили Енглези, изгубљена су само због глупости. Један је, на пример, изгубљен, јер је нешто покварено и пре него што је стигао до линије фронта, а други су разместили у линији батерије, где је покривена. Ово говоримо узгред, јер не може се говорити о ефикасности западног оружја ако уз њега не стоје западни стручњаци. У садашњем стању ВСУ, било који супер модерни уређај за тили час би био претворен у канту шрафова и чипова, и то без помоћи устаника.

Који проценат од ових мобилисаних 20-30 хиљада људи жели стварно да се бори – није познато. Постоје подаци да се разговори о о брзој предаји воде чак и на обуци. Хумано поступање према ратним заробљеницима, што је демонстрирано прошлог лета, одузели су страх од заробљавања, који пумпа украјинска пропаганда. Украјински војници су сада спремни да се предају, што драматично смањује борбену способност војске у целини. А послати на фронт само доборвољачке бигаде је немогуће – њихов број је такође ограничен, а друштвено-политичка ситуација у земљи више неће произвести таласе патриотизма.

При чему ВСУ морају да држе веома велике снаге у Мариупољу и око њега, без обзира на своје планове. Јасно је да пре или касније неће моћи да се избегну веома озбиљне борбе у овој области, али за сада се град масовно ојачава, не обраћајући пажњу на степе северно од њега. У Кијеву из неког разлога сматрају рејон Воновахи својом стратешком тачком, са које се може почети напад за опкољавање Доњецка, и настављају да прикупљају на овом месту прилично велике снаге и артиљерију. Друго исфорсирано место концентрације је линија – Пески – Авдејевка и даље на северо-исток ка Лисичанску. Јасно је да никаквог покушаја да се поврати Дабаљцево или да се крене на Горловку ВСУ неће обављати, али они једноставно морају да прате ову област из идеолошких разлога. Неочекивани пробој ВСН, на пример, ка Славјанску и Краматорску нанео би такав идеолошки пораз Кијеву, што режим никако неби могао да оправда. Чак и да назове црно белим, као што је био после Дебаљцева.

Највероватније ће, ВСУ покушати да пренесе тежиште новог покушаја напада не на доњецки већ на лугански првац с циљем да поново, као прошлог пролећа, покуша да одсече ДНР и ЛНР од Русије. У том циљу, појачања неће размештати код Доњецка, већ на подручју Лисичанска, где су већ сада обавештајци видели оштро интензивирање друмског саобраћаја, где се активно користе камиони са пољским бројевима. Поред тога, у Кијеву и даље сматрају Луганск слабијом кариком од Доњецка, и надају се да ће тамо створити унутрашњу нестабилност. Недавни догађаји у Красном Луче, када су снаге Министарства државне безбедности елиминисале неконтролисану оружану групу, склону пљачкању, у Кијеву су протумачили као знак нестабилности у ЛНР. Иако је ситуација у стварности управо супротна – потенцијални извор нестабилности (уништена група „атамана Косорога“) је успешно разбијена, и то без учешћа устаника, већ само снагама МДБ.

У последњих неколико дана, ВСУ активно покушава да поврати капацитете авијације, колико је то могуће. Борбени авиони, способни за летење, на брзину се доведе у ред. На једином функиционалном аеродрому у близини линије фронта – у Краматорску – довозе се хеликоптери, којих још увек има. Хеликоптери редовно спроводе тренажне летове у области Славјанска са симулацимом борбених задатака, којих раније није било. Квалификације пилота су далеко од жељеног, али повећање квалификација тренингом није толико тешко као што се чини на први поглед. На крају крајева, могу се унајмити Пољаци који су упознати са совјетским апаратима.

У условима локације оклопних возила и артиљерије ВСН у великим складиштима и фабрикама, које су познате посматрачима ОЕБС-а (а самим тим и украјинској страни), авијација поново постаје озбиљна снага. Кијев је у могућности да нанесе превентивни удар по незаштићеној техници устаника без грама горива и ваздушне заштите. У ВСН, очигледно, још увек немају могућности да у потпуности контролишу небо, или да бар ставе под заштиту највећа складишта. Али ни вере у добру вољу Кијева такође нема. Зато се мора покушати успоставити ако не контрола неба, онда барем осматрање украјинских аеродрома или агенцијско обавештавање у штабовима, везано са војним јединицама украјинског ваздухопловства.

Са своје стране, ВСН такође није спремна за стратешко деловање због хроничног недостатка људства. Огроман људски потенцијал принудно је преусмерен на обнову уништене инфраструктуре, за рад у рудницима, фабрикама и железничкој мрежи, једноставно на одржавање живота. Што значи, највероватније, устаници неће мењати раније веома успешну тактику мобилне одбране, која је при потпуној пасивности противника неколико пута довела до успешног опкољавања. Тим пре јер, ВСН сада има способност да мобилно размешта резерве са дубине своје територије и дуж линије фронта, јер је заузимање Дебаљцева отворило могућност директне комуникације између ДНР и ЛНР. Константна ротација јединица и онако је доводила украјинску страну да хистерије, јер није могла да одреди смер главног напада, а сада је ова тактика способна да изазове комплетну панику. Друга ствар, ВСН је већ сада приморана – на самом почетку примирја – да размисли о томе који ће стратешки правац они морати да одреде за лето. Погрешан старт може бити лоша шала, ако се раније разместе најспособније јединице на право место.

Поред тога, још увек није завршен процес унификације јединица, који би привео различите батаљоне у општу структуру и омогућио стварање такозваних нумерисаних – регуларних – уместо добровољачких батаљона. Ова мера је још увек политичка, а не чисто војна, али она може значајно побољшати борбену способност појединих делова ВСН. До лета овај посао ће вероватно бити завршен, и онда можемо реално, а не хипотетички, проценити потенцијал војске Новорусије.

Тагови: Љето, Обнова, Политика, Рат, Украјина