Избори у Грузији: Хоће ли „партија рата“ гурнути земљу у сукоб са Русијом и спрема ли се нови Мајдан

Избори у Грузији могли би да буду најзначајнији у последњих 20 година, а резултати би могли да имају далекосежне последице за читав регион

Избори у Грузији, државици од 3,6 милиона становника која се налази на јужним обронцима моћних кавкаских планина, у нормалним околностима вероватно не би привукли превише пажње у светским медијима – поготово пошто се одржавају свега две недеље пре избора у САД.

Међутим, околности ове године су далеко од нормалних, а избори у тој држави вероватно су најзначајнији у последњих двадесетак година – са последицама које надилазе сам регион Јужног Кавказа.

Грузија се већ месецима налази у дубокој политичкој кризи, а чини се да јаз између власти и опозиције никада није већи. У средишту сукоба налази се недавно усвојени закон о страним агентима, који је изазвао бес на Западу, али и читава спољнополитичка оријентација Грузије.

Та земља се након тзв. Револуције ружа из 2003. окренула ка Западу, а тадашњи председник Михаил Сакашвили је као циљеве зацртао чланство Грузије у Европској унији и НАТО-у.

Међутим, након двадесет година, једног неуспешног рата против Русије из 2008. и промене власти четири године касније, Тбилиси је и даље далеко од пуноправног чланства у том организацијама, а владајућа партија Грузијски сан годинама уназад води далеко одмеренију политику и покушава да „балансира“ између Истока и Запада.

Референдумска атмосфера

Атмосфера у Грузији је већ месецима наелектрисана, а уочи избора могло би се рећи и – референдумска. Обе стране, и власт и опозиција, у кампањи су покушале да заплаше бираче, представљајући изборе као сукоб између добра и зла, рата и мира.

Владајућа партија у кампањи је користила билборде на којима се виде разрушене грађевине у Украјини, оптужујући опозицију да жели да увуче земљу у сукоб са Русијом. Грузијски премијер Иракли Кобахидзе је у мају рекао да се његова влада бори против „глобалне партије рата“ која жели да доведе до „украјинизације“ Грузије.

С друге стране, опозиција оптужује власт за „продају националних интереса“, као и да жели да увуче Грузију у „руску сферу утицаја“. Сакашвили је недавно, у стилу америчких демократа, рекао да Русија води „хибридни рат“ против његове земље, као и да би у случају да Грузијски сан поново победи на изборима Грузија „престала да постоји као независна држава„.

Сакашвилијеве тврдње су, наравно, неутемељене. Напротив, управо су он и његови сарадници ти који су својим непромишљеним потезима довели у питање стабилност и просперитет те јужнокавкаске државе када су пре 16 година силом покушале да поново успоставе контролу над Јужном Осетијом.

На то се недавно осврнуо и некадашњи грузијски премијер и неформални лидер Грузијског сна Бидзина Иванишвили, који је оптужио Сакашвилијев „злочиначки режим“ да је, по налогу страних сила, започео тај рат.

Од када су Иванишвили и Грузијски сан дошли на власт 2012, Тбилиси је тежио да своје стратешко опредељење за приступање Европској унији и НАТО-у усклади са потребом да успостави у најмању руку функционалне односе са Москвом. Иако се након избијања сукоба у Украјини придружила појединим антируским резолуцијама, Грузија је одбила да уведе санкције Русији – због чега се није нашла на руској листи непријатељских држава.

Тамошње власти су последњих месеци почеле да заступају друштвено конзервативне ставове, попут противљењу родној идеологији, као и да промовишу традиционалне вредности, које су утемељене у грузијској вишевековној хришћанској култури.

Грузијски сан, међутим, не одустаје од евроатлантских интеграција – макар званично – али том блоку желе да приступе под сопственим условима. „У Европу са достојанством„, је зато један од њихових предизборних слогана.

Власт очекује и да ће грађани препознати добре резултате које бележи грузијска привреда, која последњих година остварила изузетан економски раст – процењује се да би он ове године могао да износи и до 7,5 одсто.

Грузија и удаљавање од Запада

Грузијске власти су, међутим, претходних месеци донеле неколико значајних одлука којима су сигнализирале да не прихватају потпуну доминацију Запада.

То се пре свега види у доношењу закона о страним агентима, као и закона о забрани ЛГБТ пропаганде, који су наишли на изразито негативне реакције у Вашингтону и Бриселу, али и који су изазвали масовне антивладине протесте у Грузији. Влада, међутим, није поклекла, а закони су ступили на снагу.

Протести су, ипак, дали ветар у леђа опозицији, која ужива подршку не само прозападног невладиног сектора, већ и грузијске председнице Саломе Зурабишвили, која је последњих месеци у потпуности стала на њихову страну.

Истраживања јавног мњења у Грузији нису претерано поуздана, с обзиром на то да се њихови резултати драстично разликују у зависности од поручиоца. Тако се подршка за владајућу партију креће од свега 32 до чак 60 одсто.

Опозиција је, с друге стране, подељена у неколико колона, чије су разлике више персоналне него идеолошке. Процењује се да би четири или пет опозиционих коалиција могло да пређе цензус од пет одсто и уђе у парламент, али је тешко проценити која би од њих могла да буде најјача.

Опозиционе партије су, на предлог председнице Зурабишвили, потписале „Повељу за Грузију“ којом су се обавезале да ће, у случају изборне победе, формирати технократску владу која би „успоставила добре односе са Западом“ и „укинула ауторитарне законе које је донео Грузијски сан“. Међутим, формирање стабилне већине могло би да представља озбиљан изазов с обзиром на поделе које постоје између појединих опозиционих лидера.

Партија Гирчи, чија се подршка креће око цензуса, могла би да буде „тас на ваги“, а њени лидери нису одбацили могућност сарадње како са Грузијским сном, тако и са опозицијом.

Опасност од новог Мајдана

Изборни дан у Грузији ће несумњиво бити напет, али права драма би могла да се очекује тек након што се бирачка места затворе, а изборна комисија прогласи прве резултате.

Током масовних протеста у априлу и мају често се говорило да би Тбилиси могао да постане поприште „новог Мајдана„, налик на онај у Украјини из 2013/14, али та претња би могла да се обистини уколико резултати избора не буду онакви какве прижељкује опозиција – али и Запад.

С обзиром на запаљиву атмосферу, извесно је да ће у случају тесне победе владајуће партије опозиција и невладине организације тврдити да су избори покрадени, као и да ће позвати на протесте. У случају да на улице изађу и присталице владајуће партије, није искључено ни да ће доћи до насиља.

Међутим, за разлику од 2003. године, када су Сакашвили и његови сарадници релативно лако приморали остарелог председника Едуарда Шеварднадзеа да се повуче и преда власт, Иванишвили и Грузијски сан неће поклећи тако лако – што су показали и током пролећних протеста против закона о страним агентима.

Зато је извесно да Грузију чека врео новембар, као и да политичка нестабилност неће нестати ни након избора.