Однос Србије и њених грађана према избеглицама или мигрантима, зависи како их ко зове, веома је добар и представља стварно добру вест, сагласни су саговорници Спутњика.
„Србија ће прихватити један број миграната. По овоме смо више Европљани од неких других. Ми не подижемо ограде“, написао је јуче премијер Србије Александар Вучић на свом твитер налогу, истичући да је Србија прва земља која региструје мигранте и да у њој постоје прихватни центри у којима се избеглицама пружају медицинска помоћ и храна.
Драган Поповић из београдског Центра за практичну политику сагласан је да се Србија добро понела, али и да се Мађарска веома лоше понела према избеглима из Сирије. Што се тиче Србије, Поповић напомиње да је можда боље кад вас други хвале. Он додаје да се дефинитивно може рећи да се Европа по питању избеглица није снашла.
„Један од проблема је што је Европа јако комплексна, није лако да се успостави заједничка политика у некој области. Област азила никад није ни била предвиђена, нити је икад успостављена заједничка политика ЕУ“, напомиње Поповић за Спутњик.
Политика азила препуштена је државама-чланицама, додаје он, па зато постоје својеврсна искакања, поготово у Мађарској, па и у Грчкој, која су врло проблематична.
„Ово би могао да буде повод да Европа озбиљно размисли о будућности да и у овој области ипак иде ка заједничкој политици, да неки међународни стандарди људских права буду заштићени унутрашњим европским документима“, прецизира Поповић.
С друге стране, књижевник Владимир Кецмановић истиче да не би рекао да се Србија понела европскије јер није присталица глорификације Европе и термина „европске вредности“. Кецмановић сматра да се Србија понела хуманије, у неком опште људском смислу, од великог броја држава које припадају Европској унији, али и ових које јој не припадају, а које су на путу избеглица.
„Што се тиче одговорности, Европа је сигурно много више одговорна. Земље ЕУ сносе много већу одговорност за то што се десило од земаља које нису у њој или рецимо Србије која не сноси апсолутно никакву одговорност. Неке земље ЕУ сносе и суштинску одговорност, а неке чисто формалну зато што су тамо. Међутим, највећа одговорност за то је сигурно одговорност Сједињених Америчких Држава које не сносе никакве последице и које, иначе, већ дуже време функционишу тако да последице својих грешака на наплату испоручују другима“, закључује Кецмановић.