ИЗ ОЧИЈУ ШПАНСКОГ НОВИНАРА: Вожња Транссибирском железницом је путовање кроз време

Транссибирска железница од Москве до Пекинга је била изазов за новинара шпанског часописа „Ел Паис“ Хавијера Аргела. „Транссибирски експрес“ је назвао легендарним возом, а путовање – најдужим на свету које је могуће проћи железницом.

„Пут од Москве до Пекинга је дуг око осам хиљада километара, пролази кроз степе, тундру и пустињу, пресеца Азију и шест часовних зона. Спавамо у најбољим хотелима, а на повратку нас чекају кондуктери у сивим униформама и белим рукавицама, који нас спроводе до купеа“, пише у свом путопису Аргело.

Путовање Транссибирском железницом – путовање кроз време.

Према његовим речима, у Сибиру се задржао мирис неистражених територија, где се непрегледна пространства прожимају са далеком историјом.

„Неизбежно је да се путници нађу у оним временима када су се руски цареви и кинески императори бранили како су могли од застрашујућих монголских Татара, у временима истраживања и анимизма, шамана и освајања, изгнанства и револуција“, написао је.

Посебно је истакао атмосферу и украсе у вагонима – зидови су од сатенске драперије са везом, а около је црвена баршунаста ивица.

Путовање почиње у Москви, пролази кроз европски део Русије, Сибир и завршава се у Пекингу.

Прва станица је Јекатеринбург.

Аргело је навео да је град до 1991. године био затворен за странце, сада је то универзитетски град и колевка многих рок група.

„Ипак, град је најпознатији по томе, што је у њему трагично убијена породица Романов, њих су 1918. године стрељали бољшевици“, написао је.

Аутор наводи, да је кућа, у којој су убили Романове, срушена, а њихова тела су бацили у рударско окно на крају града. Касније је на том месту саграђено седам цркава у част седам чланова царске породице.

Друга станица је Новосибирск. Обратио је пажњу на зграду опере, која је већа од „Бољшог театра“ у Москви, уједно је и похвалио ноћни живот у Новосибирску.

Следећа станица овог путовања је Краснојарск. Реку Јенисеј, на којој лежи град, је назвао границом Западног и Источног Сибира. Источни Сибир је окарактерисао као „непознат“ и „бескрајан“. Управо овде речи „тундра“ и „тајга“ добијају своје право значење.

„Овде смо навикли да чујемо приче о Козацима, који су се спуштали рекама од Северног леденог океана, ратовали са локалним племенима и оснивали прва насеља“, написао је новинар.

Четврта станица је Иркуцк, град у коме је помешано неколико култура.

Аргело је указао на близину Бајкала Иркуцку, град је назвао „вратима“ ка најдубљем језеру на свету. Он је потом допутовао у сеоце Листвјанка, одакле су чамцима отпловили до луке Бајкал. У пристаништу их је дочекало особље воза.

„Осећали смо се као енглески досељеници у Индији. Особље нам је пожелело добродошлицу, помогли да се укрцамо у воз и наставили смо пут“, написао је.

Недалеко од луке је организовано купање у Бајкалу. „Кажу да је вода хладна и да подмлађује. Пријатно је за купање“, наводи аутор.

Затим је воз кренуо ка граду Улан Уде. Новинар је тамо приметио добро сачуване шаманске традиције Бурјатије, као и утицаје будизма, док има и насеља у којима живе православци.

Следећа станица је Улан Батор, главни град Монголије, после које се воз упутио ка Пекингу.

„То је путовање у коме није важна крајња дестинација, већ сама маршрута, свака река, свако дрво. Планета је одједном постала тако мала“, написао је.

Аргело је на крају свог путописа навео, да га је путовање Сибиром учинило грађанином света.