Италијански мислилац: Зашто су луткари америчке политичке сцене изабрали Камалу Харис

Демократе су коначно изабралe свог кандидата за председничке изборе у САД и сада изгледа да је нестао чак и привид демократије и да су маске коначно пале, пише италијански политички писац Андреа Марћиљано за сајт „Електомагацине“.

Сукоб, наставља Марћиљано, и то прави, тежак и екстреман, не води се између две изборне позиције, које су широко распрострањене у јавности.

Камала Харис је крунисана као кандидат Демократске странке за Белу кућу, уз велику, заиста огромну медијску подршку, али она никада није била бирана, на било каквим изборима.

Наравно, њу није изaбрала база Демократске странке, чија је једина функција била, и јесте, да тапше по команди, сматра Марћиљано.

Камалу је изабрала елита демократа, ако желимо да их тако назовемо. Званично, изабрао ју је Обама или Клинтонови. Изабрали су је и сви остали, осим Кенедијевих, наравно, који су сада кренули другим путем.

Прави спонзори Харисове, и прави луткари америчке политичке сцене, остали су иза кулиса, додаје италијански писац. Њихова имена су Сорош, „Блекрок“, високе спекулативне финансије… У сваком случају, господа у сивом, не баш уочљива, јер они не желе да преузму неку од званичних улога. За њих је, као и увек, битна суштина ствари. А ту суштину, у овом тренутку, може представљати само Харисова.

Харисова је постала неизбежан и обавезан избор. Испоставило се да је предуго подржавање бледог духа Бајдена била велика грешка, коју треба хитно исправити.

Међутим, за то је прекасно, тврди Марћиљано, пре свега зато што су други, кредибилнији кандидати за сада измакли. То показује случај гувернера Пенсилваније Џоша Шапира или гувернера Калифорније Гевина Њусома. Обојица су довољно млади да сачекају свој ред и Трампов одлазак са сцене.

С друге стране насупрот демократама стоји Доналд Трамп, који није ривал, него непријатељ, који је Републиканску странку трансформисао у нешто значајно другачије. Он је дао глас и нови садржај трећој америчкој политичкој култури. Неспорна је чињеница да Трамп представља амерички популизам, који је, за разлику од потцењеног и презреног европског, комплекснија и много распрострањенија култура, са личностима попут великог социолога Кристофера Лаша и тинк тенковима као што је часопис „Телос“.

Амерички популизам до сада није био способан да понуди свог кандидата који има озбиљне изгледе за победу у трци за Белу кућу. Или је тако било, све до Трампа. То што је маргинализовало старо републиканско руководство, посебно Бушови, омогућило је јасну промену ове партије.

Отуда и срамота демократског руководства. И, пре свега, његових спонзора, мање-више скривених, који су морали да мењају коња у последњем делу трке. Преостала је само Харисова, упркос својим бројним ограничењима, јер више није било времена да се гради вештачка, али ипак убедљива кандидатура.

Дакле, сада је ред на Харисову, која потпуно зависи од ових сила из сенке. Али то је, готово је непотребно рећи, тешко сварљиво за огромно америчко бирачко тело. Харисова је лик пун нервних тикова и комплекса, углавном неспособна, осим да, јасно је, игра улогу за коју је номинована.

Тешко је рећи како ће то ићи. Али, једно је сигурно: упркос медијској видљивости Демократске конвенције, сада је свима јасно да њихов кандидат за Белу кућу није популаран избор. И она је само сенка, дух.

То нам се сада приказује као популарно и потенцијално успешно, закључује Марћиљано, а то у Италији и иностранству раде они који контролишу медије, ослањајући се на глупост своје публике.