Италијански мислилац: Оно што смо навикли да називамо Западом потпуно је изгубило значај

Председник Египта Абдел Фатах eл Сиси и његов турски колега Реџеп Тајип Ердоган састали су се први пут у Дохи поводом церемоније отварања Светског првенства у Дохи, у Катару, а ово је важан корак у односима две државе, пише италијански политички писац Андреа Марћиљано за сајт „Електомагацине“.

Након што је Сиси постао председник, односи између Египта и Турске доживели су дипломатско захлађење због забране организације Муслиманска браћа.

Напетости су се погоршале и због дивергентних интереса у енергетском сектору, пре свега у Либији и Етиопији. Ипак, треба подвући да су током прошле године одржани дипломатски и обавештајни састанци на високом нивоу између Каира и Анкаре. Ове вести су прошле готово незапажено у италијанској штампи.

Сиси, шеф египатске државе, изашао је у сусрет турском председнику Ердогану, и две државе су отвориле ново поглавље у односима, пре свега у економији. Италијанска штампа је ову вест игнорисала, али оно што се дешава између Турске и Египта заслужује много већу пажњу, тврди Марћиљано.

Турска и Египат су већ дуже време на супротним странама. У Каиру доминира француски утицај, а Анкара је блиско повезана са позицијама Муслиманског братства, које је Сиси брутално збацио са власти. Ови односи су, у најмању руку, комплексни и замршени, и тешко их је дефинисати.

Упркос међународним околностима, који су их учинили конфликтним, ове две земље су једна другој изашле у сусрет. То је сасвим нова концепције блискоисточне геополитике, сматра италијански писац.

Дијалог између Анкаре и Каира је отворен, а то нам јасно говори једну ствар. Шеме у којима до сада смо навикли да тумачимо светску политичку стварност, постале су неплодне. Стварају се нови системи савеза, којих „наша стара и уморна Европа“ практично није свесна, пише Марћиљано.

То је савим нова парадигма и прави пример онога што се дешава на међународној сцени. Изузетно занимљива и забрињавајућа парадигма, за европске самозадаовољне елите, које су постале неспособне да сагледају стварност.

Обрасци на којима је дуго био заснован свет сада су се срушили. И оно што смо, због менталне лењости, навикли да називамо Западом, потпуно је изгубило важност. Запад је постао ирелевантан, тврди Марћиљано.

Свет се данас поново показује много сложенијим него што то замишљају такозване западне елите, које настављају да диктирају своје законе, који су све више одвојени од стварности. Остатак света, четири петине света, најзад је слободан од Запада.

Самозадовољство европских елита је заправо болест, врста слепила, која нас спречава да схватимо шта се стварно догађа, додаје Марћиљано.

У овим новим димензијама спољне политике Европа би и даље могла да игра веома важну улогу. Ова улога је, међутим, инхибирана, или сасвим онемогућена, неспособношћу да се види како ствари заиста стоје. Ми, Европљани, коначно морамо да се суочимо са стварношћу, пише италијански писац.

Како уочава италијански мислилац, Европљани више не виде и не разумеју шта раде друге силе, почев од оних великих, попут Кине или Русије, или оних мањих, попут Турске и Египта.

А то отежава, или онемогућава Западу, посебно Европи, да осмисли нову, важну улогу за себе у „великој игри“. То је симптом бескрајне и самозадовољне декаденције, закључује Марћиљано.