ИСТОРИЈСКА КОНСТАНТА: Како су „савезници“ делили Русију

Највећи мит је да су бољшевици уништили Руску Империју. Тог фебруара 1917. године њих се нико није ни сећао. То је извела прозападно оријентисана аристократија, богата буржоазија, генерали и високи чиновници — они који су у то време држали капитал и власт у Петрограду.

У пролеће 1917. године Русија се нашла на прагу историјског самоуништења, иако се и поред тешког економског положаја Русије и тешког стања на фронту није чинило да то може да се деси. Није било тако давно кад је у Русији успешно текла модернизација, развијала се економија. Иако је положај на фронту био тежак, већ 1917. године назирао се успешни крај рата. А несташица хлеба у градовима није била новина.

„Сада знамо да је тај град (Петроград) у рату против саме Немачке кротко пристао да живи — не једну недељу, већ годину дана — не на две фунте хлеба дневно, већ на трећину фунте — без других производа, широко доступних у фебруару ’17. године и никаква револуција се није покренула“, писао је Александар Солжењицин у својим „Размишљањима о Фебруарској револуцији“.

Није народ уништио Руску Империју, то су урадили „фебруаристи“, богата, привилегована врхушка која је натерала цара Николаја Другог да абдицира — велики кнежеви, изрођена аристократија, генерали, посланици Думе, либерали, банкари и индустријалци који су били одушевљени идејама Енглеске и Француске револуције. Они су желели да направе Русију по западном моделу, угледали су се на Енглеску уставну монархију и Француску републику. То су били људи који су се школовали на Западу и за које је он био врхунац цивилизације. Уопште нису размишљали како све те западне вредности могу да се примене на Русију са њеним специфичностима. С обзиром на ситуацију у земљи, није им било тешко да усмере узаврелу енергију народних маса у „потребном правцу“.

„То што се десило у фебруару 1917. године био је резултат малих завера у којима су учествовали неки чланови царске породице, део аристократије, официри, генерали, леве и ултралеве партије. Наравно, нису сви имали исте интересе, али се све то десило у позадини три године светског рата које су биле тешке за Русију, као што су биле и за Француску, Енглеску и Немачку. И у француској војсци је 1917. године био устанак. Такав умор био је и у Русији, где је све то попримило још веће размере због величине земље и њене климе“, рекао је за Спутњик познати француски историчар Александар Жевакоф, аутор књиге „Грађански рат у Русији“.

Либерално-демократски Петроград је дефакто изгубио контролу над земљом. Русије се нису одрекле само националне покрајине већ и региони унутар саме Русије — козачке аутономије. Шака националиста је претендовала на власт у Кијеву и Малорусији. Појавила се аутономија у Сибиру. Многи суседи, отворени непријатељи и „савезници“ почели су да деле и заузимају руске територије. Између осталих, фински националисти су маштали о „Великој Финској“ са укључивањем руске Карелије, Кољског полуострва и, ако срећа послужи, територије све до Северног Урала у свој састав.

„Године 1917. дошло је до поделе зона утицаја између Париза и Лондона на територијама које се налазе на југу онога што се данас назива Украјином, Крим, на козачке земље и на Кавказ, које су се од фебруара 1917. године сматрале независним или су добиле независност. Подсетимо се да је Украјина добила независност по одлуци Привремене владе. Французи и Британци су искористили насталу ситуацију. Они нису желели да се Русија распадне, али су желели да буду њени покровитељи“, додао је француски историчар.

И Американци су, као и Французи и Британци, сматрали да ће Привремена влада омогућити поузданије економско и финансијско партнерство него царска власт.

„Американци су предложили Керенском (Александар Керенски — председник Владе) да пошаљу у Русију стручњаке који би поправили Транссибирску железницу. Керенски је прихватио предлог на лето 1917. године. Касније је то одиграло своју улогу у грађанском рату, јер су Американци држали транссибирску магистралу“, сматра Жевакоф.

Американци су након Октобарске револуције ушли у Сибир са 9.000 војника и 3.000 инжењера који је требало да поправе транссибирску магистралу, која је омогућавала да се контролише читав Сибир. Осим њих, о Сибиру је маштао и Јапан.

До јесени 1917. године, либерално-буржоаска Привремена влада довела је земљу до катастрофе. Оружане снаге су се распале пре Октобарске револуције и доласка бољшевика и нису могле да наставе борбе. Немачку војску више нико није могао да заустави. Финансије и економија су били дезорганизовани, почели су проблеми са снабдевањем градова. Сељаци који су само признавали власт цара и војске, а видевши да то више не постоји, почели су да заузимају објекте аристократије.

И тада се појављују бољшевици. До лета 1917. године они се нису сматрали озбиљном политичком силом. Они су у револуцији 1905. године били уништени, подељени на различите социјалистичке правце и прешли су у илегалу, док су лидери побегли у иностранство или послати у Сибир. Сам Лењин је песимистички говорио да он неће доживети револуцију у Русији. Међутим у јесен 1917. године њихова популарност је расла јер су имали јасан програм који су разумеле народне масе. Власт је у том периоду могла да преузме свака политичка сила која би показала политичку вољу. Зато није ни било озбиљних сукоба, они су једноставно преузели власт. Нико није имао жељу да пролива крв за либералну идеологију. Како се касније показало, управо су бољшевици спречили брисање Русије са карте света.