Истина, а не неутралност: Тако је говорила Кристијан Аманпур

Контрола наратива је важан део рата, рекла је недавно америчка новинарка Кристијан Аманпур, гостујући на филмском фестивалу у Сарајеву, говорећи о граду и рату који су је, како је сама истакла, научили шта значи бити новинар.

„Захваљивали су ми сви тада што сам говорила ко су жртве, ко насилници. У Босни сам научила како да будем истинита у новинарству, а не неутрална“, поручила је дугогодишња звезда Си-Ен-Ен телевизије, коју у Србији – и телевизију и звезду – прате са великим опрезом, а често и са негодовањем.

Томе је несумњиво допринео и јучерашњи интервју са председником Србије Александром Вучићем, у коме је Аманпур уз саркастичне коментаре, упадице и пресуђивање на лицу места показала како се то „бива истинит“ кад је новинар ослобођен „непотребног терета“ неутралности.

А тај сувишни пртљаг почела је да оставља управо на простору Балкана, извештавајући из рата у бившој Југославији, и, како је истакла, „све што сам овде (у Сарајеву) научила, носила сам са собом у наредних тридесет и нешто година каријере“.

Превазиђена очекивања спонзора

Аманпур је, као дописница телевизије Си-Ен-Ен, извештавала са главних светских ратишта: у Ираку, Авганистану, Палестини, Ирану, Израелу, Пакистану, Сомалији, Руанди, Балкану, а списак великих лидера које је интервјуисала је импресиван: Гадафи, Тони Блер, Жак Ширак, Роберт Мугабе, Хилари Клинтон и многи други.

Један ће, ипак, бити нарочито упамћен, а то је разговор са Јасером Арафатом, вођен током опсаде његовог имања у марту 2002.

„Господине Арафат, можете ли ми рећи, молим вас, да ли сте ви лично гађани? Да ли су собе у којима седите нападнуте? Да ли сте тренутно под директном физичком претњом?“, упитала је Аманпур.

„Ипак не пратите“, пребацио јој је палестински лидер и навео да се ради о агресији, да је потпуно уништено седам зграда око његове канцеларије на коју се пуца из свог наоружања, на шта је уследило „адекватно“ питање новинарке – „да ли сте у стању да контролишете насиље?“.

Арафат није могао да верује својим ушима.

„Да ли мене питате зашто сам под потпуном опсадом? Ви сте диван новинар. Морате да поштујете своју професију, морате да будете тачни“, посаветовао је палестински лидер, а онда – спустио слушалицу.

Како је оцењено у једном тексту „Њујорк тајмса“, који се бави овом епизодом,“Кристијан Аманпур је заиста превазишла очекивања својих спонзора“.

Трибунал пре Хага

У рату у Босни јој се највише замерало што је пристрасно извештавала, но, она је своју улогу видела као много значајнију од обичног репортерског посла. Може се рећи да је била трибунал пре Хага и да јој је за доношење пресуда требало много мање него потоњем суду.

„Неки су ме оптужили да сам била промуслимански оријентисана у Босни. Наш посао јесте да се побринемо да све стране добију равноправан третман у медијима, међутим, код геноцида се не може бити неутралан“, рекла је новинарка, упркос томе што су се многи стручњаци међународног права тада, али и сада, бунили против „олаке употребе термина геноцид“.

И као што додоле упорно и стрпљиво призивају кишу, тако је Аманпур апеловала и увек била весник „хуманитарних интервенција“. У једном интервјуу за телевизију Н1 похвалила је западну интервенцију која је „спречила да се геноцид понови на Косову“.

Кад није могла да дозове бомбе, интервенисала је лично, па се тако 2019. побунила, када је аустријски писац Петер Хандке, који другачије промишља дешавања у Босни и Херцеговини, требало да добије Нобелову награду.

„Била сам тамо. Сви ми знамо ко је крив“, написала је Аманпур на Твитеру, уз фотографију на којој се налази у Меморијалном центру „Сребреница – Поточари“.

Новинарски таленат и харизму су јој, ипак, признавали и највећи непријатељи.

Где је рат, тамо је Аманпур

Многи од њених колега, попут Волтера Роџерса са телевизије Си-Ен-Ен хвалили су је нарочито као најбољег ратног извештача.

Њен успех у преношењу прича о покољу и сукобима у дневне собе широм света учинио ју је једном од највидљивијих ратних дописника своје генерације, написао је Стивен Кинцер за „Њујорк тајмс“ давне 1996. године, у тексту под називом „Где је рат, тамо је Аманпур“.

Он истиче да је репутацију стекла у Босни, премда је извештавала са многих ратишта.

„Босна је и место где је задобила неповерење неких колега. Они се жале да прекорачује традиционалне границе објективности и користи слободу коју јој даје Си-Ен-Ен да ‘ишамара’ онога кога сматра кривим за злочине тог дана – у Босни, обично Србе“, навео је Кинцер.

Један од његових саговорника који је желео да остане анониман, одаје јој признање што је инсистирала да Си-Ен-Ен извештава о рату у Босни у време када није постојало велико интересовање за ту тему, што је био пример њеног „одличног новинарског инстинкта“.

Исти саговорник, међутим, додаје да га је изненадило нешто што је урадила.

„Она је седела у Београду када се десио тај масакр на пијаци (Маркале) и у етар је рекла да су то вероватно урадили Срби. То никако није могла да зна. Претпостављала је свезнање које нема ниједан новинар“, оценио је анонимни извор.

Кинцер примећује да када Аманпур извештава о артиљеријским нападима иза којих се не зна ко стоји, не оклева да истакне да – иако извор конкретног напада можда није познат – већину изводе српске снаге.

„Она ће сваком ко буде питао рећи да босански сукоб није грађански рат, већ резултат српске агресије“, истиче Кинцер.

Касне ноћне маргарите

Можда је управо растегљивошћу термина геноцид тада четрдесетогодишња Аманпур очарала Џејмса Рубина, кога из деведесетих памтимо као портпарола у Стејт департменту и једног од најближих сарадника Медлин Олбрајт.

Љубав према релативизацији међународног права и романса која је започела „касним ноћним маргаритама у Сарајеву“, крунисана је браком 1998. године који је пријатељски окончан две деценије касније.

У недавној шетњи Балканом – у којој је, мудро, мимоишао Србију – Рубин је изјавио за „Албанијан пост“ да је поносан на оно што се десило 1999. године, то јест на НАТО агресију.

Он је, говорећи о потезима Америке у то време, рекао да ће „историја забележити да су ОВК и Сједињене Државе били партнери у спречавању геноцида“ у том периоду.

Приштина га је 2013. одликовала Председничком медаљом за његову посвећеност ослобођењу „Косова“, коју је, надамо се, имао где да удене с обзиром да је његова тадашња супруга такође добила бројна признања.

Можда и она, после јучерашњег интервјуа са Вучићем, добије исту медаљу, уз коју ће некадашњи супружници, а сада добри пријатељи наздравити – и то, наравно, „касним ноћним маргаритама у Приштини“.