Убрзо је стигао одговор из Русије у виду подршке Гадафијевом сину, а заменик министра спољних послова Русије Михаил Богданов рекао је да званична Москва сматра да никоме не треба ускраћивати право да учествује на председничким изборима у Либији, те да и син бившег либијског лидера, као и сви остали, треба да буду саставни део политичког процеса.

Богданов је објаснио и да је, историјски гледано, друштво у Либији племенског типа, односно велики значај има позиција различитих групација, самим тим би сви они требало да буду саставни део укупног политичког процеса уз учешће и других политичких партија које се налазе у Тобруку, Триполију и Мисратију.

Поставља се питање откуд Гадафијев син на политичкој сцени Либије, имајући у виду да је био осуђен након што му је отац свргнут са власти, те да је четири године био под репресијама, а да је потом амнестиран.

Стручњак за Блиски исток Јуриј Зињин за Спутњик објашњава да је још нејасно какву улогу он тренутно игра у Либији, имајући у виду околности у којима се нашао након државног преврата у Либији 2011. године, али свакако је јасно да он сада нема водећу улогу, те да није централна политичка фигура.

Штавише, осим војних група које се међу собом боре за власт, није јасно ко од појединаца у Либији игра неку битну улогу у политичком смислу. Било како било, једна ствар је сигурна, тврди Зињин, а то је да млади Гадафи има програм којим жели да постигне уједињење земље, а има и своје присталице које су се око њега окупиле.

„Мислим да је његов програм прилично објективан, односно да у њему нема ничег револуционарног. Руска дипломатија сматра да се његов програм поклапа са оним што УН предвиђају за Либију. То је битно јер су управо УН посредник између бројних завађених групација у ратом разореној Либији. Стога и Москва сматра да млади Гадафи може да одигра позитивну улогу“, тврди Зињин.

Упитан шта је навело Москву да подржи Гадафијевог сина, будући да је до сада у великој мери подржавала Халифа Хафтера, маршала који командује Националном армијом Либије, чије је седиште на истоку земље, Зињин каже да је то доказ искусне дипломатије са циљем да се одржава контакт са бројним играчима — и са онима са истока, и са онима у Триполију, који важе за „прозападну“ опцију.

Међутим, највећи проблем је у томе што је ситуација у Либији поприлично хаотична, док су грађани те земље изузетно незадовољни стањем у држави, оцењује Зињин. Ради се о томе да одређене снаге заиста покушавају да раде на организовању различитих сусрета, што у Либији, што ван земље.

„Представници свих страна, по правилу, на тим састанцима говоре да су спремни да помогну држави. Међутим, они су само јаки су на речима, јер када се дође до дела, онда постаје проблематично. Ако се узму у обзир избори, они јесу заиста преко потребни, јер су структуре, које су раније биле постављене на одређене функције, одавно изгубиле свој легитимитет, с обзиром да је много времена од тада прошло. А како одржати изборе ако нема устава и ако нема изборног закона?“, пита се Зињин.

Наводи и да је велики проблем то што Либијци не могу да се договоре о политичким инструментима који су кључни за одржавање избора. Политички актери се састају, преговарају, али договора нема, баш као ни конкретних корака и одлука. Држава је веома подељена и одржавање избора у таквим условима где постоје неконтролисане наоружане јединице је заиста проблематично, додаје Зињин.

Он подсећа и да су УН у више наврата, почевши од 2015. године, сугерисале да би требало одржати изборе у Либији, али су са тим процесом одуговлачиле и у највећој мери се преоријентисале на мировне операције.

„Помињали су и да би избори могли бити одржани на пролеће ове године, па онда ове зиме, а сада помињу следећу годину. Сведоци смо врло чудне ситуације где УН наводно заказују изборе и припремају читав тај процес, а у реалности — избора нема“, закључује Зињин.