ИШЋЕНКО: Контролу над свјетским морима заједно ће преузимати ратне флоте Русије, Кине и Индије
Фото: Принцип
- Кина није постала потенцијални непријатељ Американаца онда када се њен БДП изједначио са њиховим (тај моменат се могао унапријед предвидјети, а кинески раст се могао зауставити чисто финансијско-економским методама, што Вашингтон није урадио на вријеме). Кина је постала потенцијални непријатељ, тек онда када је одбила да се „демократизује“ по рецепту са трга Тјананмен
- Исто тако, и Русија је постала потенцијални ривал САД, онда када је одбила да живи у складу са рецептима Јељцинове ере. То јест, своју идеолошку доминацију САД су схватале као признање одређеним земаљама вазалног статуса
- Слаба Русија (у касним 90-им – и почетком двехиљадитих) вјешто је подржавала Кину, снабдјевајући је оружјем и рјешавајући спорна питања на руско-кинеској граници. Док су дежурне патриоте урлале да ће уз помоћ руске војне технологије Кина кренути у освајање Москве, и плакали због „предаје“ неколико амурских острва и дјелова сибирске пустоши – Москва је овим споразумима пружила Пекингу мирну залеђину и омогућила му да се фокусира на конфронтацију са Сједињеним Америчким Државама у азијско-пацифичком региону
- Кина наставља да везује у тихоокеанском региону све више америчких војних, политичких, дипломатских, економских и финансијских средстава, решавајући проблем извлачења своје флоте из приобалних вода у оперативни океански простор, а – елиминацијом зависности своје економије од економске ситуације у Америци и од судбине долара – ствара још један проблем за САД
- Контрола над стратешким морским комуникацијама, чију безбједност више није у стању да осигура америчка морнарица, може се на задовољавајући начин подијелити између кинеске, индијске и руске морнарице. Овај приступ смањује трошкове сваке земље и ствара зависност, која гарантује свим савезницима да неће бити једностраних изненађења, а свијету да неће бити неформалне доминације једног народа
- Кина није постала потенцијални непријатељ Американаца онда ка
Док је Русија ишчекивала говор предсједника Путина на 70. засиједању Генералне скупштине УН, готово незапажено је код руских медија прошла прва државна посјета председника Кине Си Ђинпинга Сједињеним Државама, која је почела 23. септембра.
Последњи крупнији догађај у оквиру посјете био је – говор кинеског лидера у Уједињеним нацијама.
Си Ђинпинг наступио је непосредно прије Владимира Путина. Он је био четврти говорник 28. септембра, Путин – шести, између њих се убацио само краљ Јордана Абдулах II.
На тај начин, у моменту када је Путин започињао своје активности у САД, Си Ђинпинг је своје завршавао.
То је личило на предају штафете, посебно рачунајући на чињеницу да о најважнијим питањима међународног дневног реда, Пекинг и Москва у последњих неколико година имају блиске – а како вријеме одмиче све више идентичне – позиције.
Званични извјештаји о посјети Си Ђинпинга су били веома лаконски и нису обиловали сензационализмом.
Кинески лидер се састао са Америчко-кинеским пословним савјетом у Сијетлу, разговарао са Обамом о територијалним питањима у Тихом океану и сајбер безбједности. Прве даме двије земље дивиле су се једном од двојице преживјелих младунаца панде, чије родитеље је Кина поклонила САД у оквиру тзв. Панда дипломатије, а Американци су младунцу дали име Бејбеј (Благо).
Рачунајући и говор у Генералној скупштини УН (што излази из оквира билатералних односа и третира се као независан догађај), резултат државне посјете је био више него скроман. Тим прије што је Вашингтон једноставно морао да покуша да искористити посјету Си Ђинпинг да ојача своју позицију у дискусији са Русијом о кључним међународним проблемима.
Сходно томе, да је постојала и најмања шанса да се разговори Обама-Си интерпретирају као приближавање двије земље макар по неком другостепеном питању (осим рођења панде у зоолошком врту), амерички званичници и медији би свакако то искористили за помпезне изјаве. Њихово одсуство недвосмислено показује да нису успјели да нађу заједнички језик.
Истовремено, пошто кинеска политика дуги низ година остаје доследна и предвидива, јасно је да би приближавање позиција било могуће само у случају спремности САД на значајан компромис. Вашингтон очигледно није био спреман за то. А то, с друге стране, значи, да је америчка спољна политика коначно изгубила флексибилност, која је омогућила Никсону да 1970. године покрене америчко-кинеско партнерство на основу заједничког интереса у циљу слабљења позиција СССР у међународној арени.
Од тада се много тога промијенило, осим дугорочних кинеских интереса. Само што су од 1970-1990. године, те интересе вољни били да разматрају Американци, а сада је на то спремна Москва.
У најмању руку, ова се промјена може објаснити тиме што је током прошлих безмало пола вијека политика Русије претрпјела комплетну дезидеологизацију, док се политика Вашингтона убрзано идеологизовала. Сада Москва дјелује прагматично, а Сједињене Државе се, вјерујући у сопствену мисију инсталирања на цијелој планети америчког начина живота и америчких политичких стандарда, „љуљају“ због свог схватања демократије, као што се некада СССР „љуљао“ због правилног схватања и једино исправног тумачења марксистичке теорије.
Мислим да су управо због овакве промјене у приступу, крици руских алармиста, који су још прије пет година плашили земљу „кинеском пријетњом“ и предвиђали освајање Сибира и околних подручја све до Урала од стране Кине, сада готово замрли, пребацујући дискусију у домен сасвим маргиналних ресурса. Истовремено, Вашингтону одједном смета „кинеска пријетња“, због раста економске моћи Пекинга, која произлази и из номиналних података о БДП-у.
Међутим, номинални БДП не креира реалне економске а тек не војно-политичке могућности земље. Можете производити искључиво банкарске услуге или чак суперскупе „интелектуалне производе“ у облику разних ноу-хау, али ако нисте у стању да годишње произведете хиљаду модерних тенкова, а ваш противник може то да учини, још ако ваш противник располаже потребним ресурсима, капацитетима и квалификованим кадром (како конструкторима тако и радницима) који се налазе на његовој територији, номинални БДП вас неће спасити од моменталног краха при првом правом сукобу.
Теоретски, јачање Кине би у ствари требало да плаши Русију. САД су пренијеле у Кину производњу, која је пребачена са америчког тржишта, своја финансијска средства (доларе, зарађене на рачун позитивног спољнотрговинског биланса) док је с друге стране Кина уложила у америчке обвезнице.
Међузависност двиј привреде је била крајње висока, тако да су се проблеми једне моментално одражавали на другу. Истовремено, за осигурање одрживог раста Кини је био неопходан приступ сировинама, којих у изобиљу има Русија.
Карактеристично је да је контрола над тим (руским) ресурсима за елиту САД такође сматрана неопходном гаранцијом за одржавање америчког глобалног лидерства.
Генерално гледано, у оквиру дугорочне економске сарадње Вашингтона и Пекинга само је требало наћи политички компромис око другостепених идеолошких питања, и међународни положај Русије постао би изузетно рањив.
Јер, кинески глобални интереси су у потпуности компатибилни са интересима САД. Поред приступа изворима јефтиних природних ресурса, укључујући и храну, Кина је била заинтересована за остваривање зоне безбједности дуж своје обале Пацифика.
Ствар је у томе што су многобројни архипелази и одвојена острва, изван контроле Кине, распоређени на такав начин да кинеска морнарица закључана у унутрашњим морима нема излаз ка оперативном простору у Тихом океану. Уосталом, истовјетан проблем има и руска флота, која може бити блокирана у унутрашњим водама Црног, Средоземног и Охотског мора, као и Сјеверног Леденог океана.
За Пекинг, као и за Москву, обезбјеђење присуства своје морнарице у свјетском океану је питање националне безбједности.
Умногоме управо из ових разлога, прије него због жеље да се контролишу фамозна лежишта нафте и гаса, постоје територијални спорови Кине са Јапаном, Филипинима и Вијетнамом, као и жеља за обновом суверенитета Пекинга над Тајваном.
Међутим за САД (као својевремено за Британију) њихова безусловна војна доминација у Свјетском океану је фундаментално питање. Своју безбједност САД не разматрају из перспективе хипотетичке агресије (Русије или Кине), већ из преспективе могућности превентивног уништења сваког потенцијалног противника.
Кина је постала потенцијални непријатељ не онда када се њен БДП изједначио са америчким (динамика њеног раста је давала могућност да се тај моменат унапред предвиди и да се кинески раст заустави чисто финансијско-економским методама, што Вашингтон није урадио на вријеме). Кина је постала потенцијални непријатељ, тек онда када је одбила да се „демократизује“ по рецепту трга Тјенанмен.
Исто тако је и Русија постала потенцијални ривал за САД, онда када је одбила да живи у складу са рецептима Јељцинове ере. То јест, своју идеолошку доминацију САД су схватале као признање одређеним земаљама вазалног статуса. Непоштовање принципа америчке идеологије оне доживљавају као побуну вазала.
Слаба Русија (у касним 90-им – и почетком двехиљадитих), је вјешто подржала Кину, снабдјевајући је оружјем и рјешавајући спорна питања на руско-кинеској граници. Док су дежурне патриоте урлале, да ће уз помоћ руске војне технологије Кина кренути у освајање Москве, и плакали због „предаје“ неколико амурских острва и дијелова сибирске пустоши, Москва је овим споразумима пружила Пекингу мирну позадину и омогућила му да се фокусира на конфронтацију са Сједињеним Америчким Државама у азијско-пацифичком региону (АПР).
Немогућност да има Тихоокеанску флоту еквивалентну америчким снагама, Русија је надокнадила продајом поморског оружја Кини. Паралелно, на исти начин је јачала и индијску флоту, која је, узимајући у обзир геополитичку позицију Индије, одвлачила додатне поморске снаге САД и служила као могућа (за сваки случај) противтежа растућој кинеској поморској сили.
Захваљујући оваквим потезима, Русија не само да није потрошила ни копејке на сузбијање САД на Далеком истоку, већ је још и зарадила на томе. Оваквом доследном и чврстом политиком стекла је поуздане савезнике и у Пекингу, и у Њу Делхију, што је на крају омогућило ширење Шангајске организације за сарадњу практично на цијелу Азију и на половину географске Европе, а дошло је и до формирања политичко-економске уније земаља БРИКС-а.
У оба случаја, руско-кинеска сарадња је неопходан и довољан услов за развој ових перспективних војно-политичких и финансијско-економских пројеката, који су реална алтернатива америчкој доминацији у свијету (колективном Западу).
Данас се примјећују први стратешки успјеси руско-кинеског савеза.
Кина активно подржава (и војним демонстрацијама) формирање коалиције Русије, Сирије, Ирана против Исламске државе.
Кина наставља да везује у тихоокеанском региону све више америчких војних, политичких, дипломатских, економских и финансијских средстава, решавајући проблем извлачења своје флоте из приобалних вода у оперативни простор, а – елиминацијом зависности своје економије од економске ситуације у Америци и од судбине долара – ствара још један проблем за САД.
Неспособност Вашингтона да се супротстави овом савезу постала је очигледна управо током државне посјете Си Ђинпинга Сједињеним Америчким Државама и током његовог заједничог учешћа са Владимиром Путином на 70. засиједању Генералне скупштине УН.
Али, не треба заборавити да је ово партнерство, овај савез (може се чак по старински назвати руско-кинеским пријатељством) засновано искључиво на заједничким интересима. Заједнички интерес, у ствари, јесте жеља да се заштити суверенитет од агресивног насртаја САД које покушавају да задрже ексклузивну доминацију.
Да би руско-кинески савез наставио да решава амерички проблем и да се не би претворио у конфронтацију бивших партнера, неопходно је јасно схватити да обје државе имају дугорочне (константне) политичке и економске интересе од којих им и зависи међународно позиционирање.
За Кину, важност контроле над водама централног и југозападног Пацифика, као и приступ јефтиним минералним ресурсима нигдје неће нестати. Такође, кинеској индустрији је за одрживи развој неопходно велико тржиште које може да замијени стагнирајуће америчко.
Са војно-политичке тачке гледишта, Русији, која је заинтересована за контролу сјеверног и сјевероисточног дијела Тихог океана, Кина може да буде савезник (јер су њени интереси на Далеком истоку у потпуности компатибилни са руским).
Контрола над стратешким морским комуникацијама, чију безбједност више није у стању да обезбиједи америчка морнарица, може се на задовољавајући начин подијелити између кинеске, индијске и руске морнарице. Овај приступ смањује трошкове сваке земље и ствара зависност, која гарантује свим савезницима да неће бити једностраних изненађења, а свијету да неће бити неформалне доминације једног народа.
Што се тиче тржишта, и Русија и Кина су заинтересоване за пројекат Новог пута свиле и за развој заједничког тржишта (од ЕУ до Кине, укључујући и ЕАЕУ), као и за повећање оријентације производње ка домаћим тржиштима, што подразумева раст куповне моћи становништва.
Што се тиче трошкова природних ресурса, између Пекинга заинтересованог за њихово максимално појефтињење, и Москве, која ће значајан део буџета и у догледној будућности формирати на основу извоза природних ресурса, постоје објективне противурјечности, међутим оне нису неотклоњиве.
Прво, увијек је могуће наћи цјеновни компромис у оквиру партнерства (поготово јер он не мора важити за остатак свијета). Друго, Русија, која реализује програм модернизације, у будућности ће такође бити заинтересована за јефтиније минералне ресурсе за своју индустрију.
У оквиру постојећих међународних структура, у којима Русија и Кина наступају као партнери, уз добру вољу обје стране, сва питања могу бити ријешена на обострано задовољство. Међутим, најбоље је одмах почети са њиховим решавањем. Присуство заједничког опасног непријатеља их приближава и стимулише на тражење компромиса.
У крајњем случају, све док на Блиском Истоку и у Северној Африци (а скоро и по цијелом свијету), Сједињене Државе представљају пријетњу интересима и Русије и Кине, питање како ће се у Средоземном мору срести ратни бродови Руске Федерације и Кине, никога не треба да мучи – јасно, срешће се као савезници.
Данас постоје сви услови да се овај савез очува минимум до краја овог вијека.
Превод са руског: Срђан Ђорђевић
