Ишћенко: Кијев је осуђен на пропаст – питање је само како ћемо га и колико брзо дотући

ПОЧЕТКОМ 2024. године сам проценио да ће руска војска до линије Покровск-Селидово-Курахово стићи до краја лета или почетком јесени. Тада су многи изразили сумњу да ће Оружане снаге Русије успети да напредују тако далеко за тако кратко време.

Лето још није прошло, а та линија је безмало достигнута. Наравно, тек треба да заузмемо та три града (или бар Покровск и Селидово), али је мало вероватно да ће дојучерашњи скептици сада тврдити да је то потпуно немогућ подухват. Напротив, и у Украјини и међу њеним савезницима се шири паника.

У Кијеву, Европи и Сједињеним Државама практично више нема новинара или експерта који верује у способност Украјине да дуго држи Покровск.

Чак и традиционално резервисани политичари почињу да паниче.

Заузимање Покровска, Селидова и Курахова значиће да су Оружане снаге Русије извршиле стратешки продор украјинске одбране који приближава победу и ствара озбиљну кризу за непријатеља (претња потпуног пораза Оружаних снага Украјине и њиховог уништења као организоване силе), али сам по себи не завршава борбе.

Да су украјински политичари били одговорни и бринули о својој земљи и народу, почели би да траже мир под било којим условима пре пада Покровска, а после његовог пада пристали би да капитулирају како би избегли масу бесмислених жртава.

После овог стратешког продора, Оружане снаге Украјине немају шансе чак ни за реми. Украјинска војска ће моћи чак и да продужи агонију режима на релативно кратко време, три до пет месеци.

Једноставно неће дуго издржати.

Све ово не значи да ће даље бити лако и да се Русија може опустити. Украјински политичари и њихови западни пријатељи не планирају да окончају сукоб.

Украјину ћемо морати дотући.

Покушајмо да замислимо највероватније акције Оружаних снага Русије након заузимања Покровска.

Украјинци су у паници да ће руска војска себи отворити директан пут до Павлограда и даље до Дњепропетровска. То се може догодити, али то није цела истина.

Пут ће бити отворен, али биће прилично тешко напредовати њиме.

Заузимање Павлограда, чак и примицање Дњепропетровску, могупогоршати стратешки положај Оружаних снага РФ, које ће напредовати аутопутем М-30 (Е-50) Дњепропетровск-Павлоград-Покровск, па ће бити лишене способности маневрисања резервама дуж фронта. Најближи путеви: Запорожје-Павлоград-Лозоваја (споредни је, али ближе фронту) и Запорожје-Дњепропетровск-Харков (главни, али западнији) биће у рукама непријатеља за све време офанзиве на Павлоград и Дњепропетровск.

Леви (јужни) бок руске групе која би напредовала ка Павлограду могао би се штитити помоћним покретом трупа споредним путем од Курахова, преко Богатира до Покровска. Али би десни (северни) остао отворен за непријатељске нападе, укључујући врло вероватан покушај украјинских оружаних снага да из гарнизона Харкова и агломерације Славјанск-Краматорск скупе групу јединица у рејону Добропоља, па да поново заузму Покровск и одсеку наше трупе од снабдевања.

Стога верујем да Оружане снаге РФ неће задати главни удар Павлограду, ограничавајући се на западном правцу напредовањем до линије Бољшаја Новосјолка – Богатир – Межеваја – Славјанка (са могућим максималним продором дуж аутопута М-30 на Першотравјанска.

Главни удар од Покровска има смисла усмерити на север, на Добропоље и даље на Александровку, са уласком у оперативну позадину Славјанско-Краматорске групе Оружаних снага Украјине.

Чак и ако непријатељ покуша да унапред створи групу трупа ради парирања овом нападу, путна мрежа која му је на располагању у овој области (сеоски путеви) неће му обезбедити довољно залиха за интензивна борбена дејстава. Осим тога, Оружане снаге Украјине мораће да бране Добропоље док ће Оружане снаге Русије истовремено наставити да врше притисак на Славјанск и Краматорск са линије Северск-Соледар-Бахмут.

У ствари, цела славјанско-краматорска група (можда најмоћнија у украјинским оружаним снагама у овом тренутку) зависиће у снабдевању од аутопута Харков-Чугујев-Изјум, а бити принуђена да се истовремено брани од напада и са истока и са запада.

Не само да држање положаја у таквим условима постаје нереално, већ и опасност да руске оружане снаге заузму Купјанск и пробију се до Балаклеје, а то би значило формирање огромног котла за Оружане снаге Украјине (од Сватова до Добропоља). Из њега би се трупе могле извлачити јединим споредним (малокапацитетним) путем Изјум-Краснопавловка-Красноград.

Чак и ако украјинске оружане снаге покушају да се организовано повуку пре него што се затвори `прозор` Изјум-Барвенково, имаће среће ако успеју да извуку и половину својих снага пре него што се котао затвори.

И да им то успе, оно што се извуче – неће бити борбено способно. Једноставно, Кијев неће имати да чиме надокнади катастрофу читавог фронта од Купјанска до Покровска, са губитком значајног дела људства, већине опреме и ускладиштене муниције, хране, резервних делова, горива и мазива.

У том случају, Украјинци више неће моћи да обнове фронт, а ако одлуче да бране велике градове, онда ће се, без обједињеног фронта, ови последњи одмах наћи под опсадом и гарнизони ће бити принуђени да капитулирају. Штавише, тајминг њихове одбране више неће утицати на укупан резултат.

Постоји и алтернативна опција.

Русија можете симулирати исцрпљивање офанзивног потенцијала и свесно прећи у дефанзиву када стигне на линију Покровск-Селидово-Курахово.

Оружане снаге Украјине ће у том случају морати да покушају да пређу у контраофанзиву како би елиминисале опасну пресецање фронта које прети позадини Славјанско-Краматорске групе. своје резерве

Максимално тиме намамивши украјинске резерве са десне обале Дњепра на леву, Русија би имала прилику да удари на линију Херсон-Николајев-Одеса и даље на Умањ и Виницу, као и да понови напад на Кијев са стране Черњигова и Гомеља.

Оваква алтернативна операција непосредно након заузимања Одесе и изласка Оружаних снага Русије на периферију Кијева ставила би тачку на сваки организовани отпор Оружаних снага Украјине. Само, постоји једно „али“.

То је теже извести. Јер, мало је вероватно да би наше формирање нових ударних група на југу и северу умакло америчким сателитима, док би трупе из садашње групе „Центар“ природно могла да крене на Добропоље-Александровку и Купјанск-Балаклеју.

Хипотетички удари на Запорожје и Харков немају смисла чак ни у функцији одвраћање пажње, јер бисмо и у случају максимално очекиваног успеха добили само два града (наравно, и велика и култна). А истовремено би све главне комуникације остале под контролом Оружаних снага Украјин

Нама је потребно уништење Оружаних снага Украјине, управо је групација Оружаних снага РФ која напредује у правцу Покровски последњих месеци показала најбоље примере маневарских борбених дејстава, па би било природно да се и даље користи, поготово што терен и конфигурација фронта буквално захтевају да се тако и надаље поступа.

Украјински команданти вероватно сагледавају све ове претње, али нису у стању да их одбију без новог слабљења својих позиција.

Дакако, и наши сателити виде и непријатеља како ствара ударне групе и помера своје резерве (сада су ратови постали невиђено отворени, практично се ништа не може сакрити, па сви морају да делују са отвореним картама).

Оружане снаге РФ су много мобилније од Оружаних снага Украјине, па имају способност да у концентрацији увек буду испред непријатеља.

Узимајући у обзир бројчану и техничку предност на фронтовима, остварену почетком ове године, руска војска је способна да створи више претњи него што су Оружане снаге Украјине у стању да им се супротставе.

Дакле, Кијев је осуђен на пропаст. Питање је само колико ћемо га брзо и економично дотући.