Иранске фудбалерке у Аустралији: Између спорта, политике и две супротстављене приче

Getty © James Worsfold / Stringer

Случај иранских фудбалерки које су током боравка у Аустралији доспеле у центар међународне пажње прерастао је из спортске вести у сложену политичку и дипломатску причу.

Иранска женска фудбалска репрезентација боравила је у Аустралији поводом континенталног турнира, али је један догађај са терена покренуо лавину реакција.

Током интонирања националне химне пре једне од утакмица, део играчица није певао.

Тај гест, који у многим земљама може бити лична одлука спортисте, у иранском политичком контексту има много снажнију симболику. Западни медији нису часили часа, уткривали су се после меча да преносе ставове „појединих коментатора блиских власти у Техерану“, који су наводно оштро реаговали, тумачећи поступак играчица као политички протест.

У јавности су се појавиле оцене да су осрамотиле државу или да су поступиле против националних интереса. Такав тон у западним медијима изазвао је страх код појединих чланица тима да би по повратку у Иран могле да се суоче са санкцијама.

Епилог: најмање седам чланова експедиције (шест играчица и један члан стручног штаба), одлучило је да затражи азил у Аустралији.

Оне су, наводно, у Аустралији држане под наоружаним иранским обезбеђењем како не би побегле. Неки медији извештавали су да су чак и слале СОС сигнале за помоћ из репрезентативног аутобуса.

Наводно су уз помоћ локалних власти напустили хотел у којем је била смештена делегација и стављени су под заштиту аустралијских служби док се њихов статус не разјасни.

Аустралијска влада им је омогућила приступ процедури за добијање азила, а некима су одобрене и привремене хуманитарне визе које им омогућавају да остану у земљи док се њихови захтеви не размотре.

Овај потез уследио је након оштрог апела америчког председника Доналда Трампа, који је на својој друштвеној мрежу Трут соушал, поручио аустралијском премијеру да прави ужасну грешку.

„Аустралија прави ужасну хуманитарну грешку дозвољавајући да се иранска женска фудбалска репрезентација врати у Иран, где ће (фудбалерке) највероватније бити убијене. Немојте то да радите, господине премијеру, дајте азил. САД ће их примити ако ви нећете“, објавио је Трамп.

Ипак, већина иранског тима није кренула тим путем.

Већи део репрезентације одлучио је да напусти Аустралију и настави пут са остатком екипе. Према извештајима медија, део екипе је из Аустралије отпутовао у трећу земљу као део планираног спортског распореда.

Посебну пажњу привукао је и случај једне фудбалерке која је у почетку затражила азил у Аустралији, али је касније променила одлуку и одлучила да се врати у Иран.

Тај потез изазвао је бројне спекулације. Док једни сматрају да је била под притиском, други верују да је проценила да су медијске интерпретације ситуације претеране. Аустралијске власти потврдиле су да је повратак организован након што је сама контактирала дипломатске представнике своје земље.

Цео случај добио је и ширу политичку димензију. Одбијање певања химне у Ирану се често тумачи као политички протест.

У последњих неколико година, након таласа протеста у земљи, поједини спортисти користили су међународна такмичења да изразе неслагање са политиком власти или да покажу солидарност са демонстрантима и покретима за већа права жена.

Због таквог контекста, поступак фудбалерки није посматран само као спортски гест, већ као политичка порука.

Супротно колективном Западу, ирански званичници и државни медији представили су потпуно другачију верзију догађаја.

Према њиховим изјавама, фудбалерке нису проглашене државним непријатељима и позване су да се врате кући без страха од казне. У саопштењима која су пренели ирански медији наводи се да је прича о наводном прогону спортисткиња преувеличана и да се ради о политичкој кампањи против Ирана.

Иранско Министарство спољних послова оптужило је Аустралију да политизује спорт и да покушава да искористи ситуацију за притисак на Техеран.

У тим изјавама, од највиших челника Исламске Републике, па чак и Хезболаха, наводи се да су фудбалерке спортисткиње које су представљале своју земљу и да су добродошле да се врате и наставе каријеру у Ирану.

Портпарол МСП Ирана Есмаил Багеи поручио је да Иран своју репрезентацију чека раширених руку.

„Убили су више од 165 невиних иранских ученица у нападу ‘томахавком’ у граду Минабу, а сада желе да узму наше спортисте за таоце у име њиховог ‘спасавања’?“, објавио је Багеи на друштвеној мрежи Икс, осврћући се на амерички напад првог дана рата на школу у којој је погинуло више од 160 девојчица.

Тако се у јавности појављују две потпуно различите интерпретације истог догађаја.

Док западни медији и организације за заштиту људских права упозоравају на могућност репресије и политичког притиска, иранске власти тврде да је реч о медијском наративу који има за циљ дискредитацију земље.

Трамп је, у међувремену, објавио и да је разговарао са премијером Аустралије Ентонијем Албанезеом, којег је похвалио да ради добар посао.

У поруци је навео да „ниједна спортисткиња не би смела да страхује од повратка кући због својих ставова“ и позвао западне земље да заштите оне које се плаше прогона.

Трампова изјава изазвала је политичке реакције и додатно појачала дипломатске тензије око овог случаја.

У Техерану су такве поруке протумачене као покушај мешања у унутрашње ствари земље и политизација спорта.

За играчице које су одлучиле да остану у Аустралији, будућност остаје неизвесна.

Процедуре за добијање азила могу трајати дуго, а током тог периода оне се суочавају са бројним личним и професионалним изазовима – од раздвојености од породице до питања да ли ће моћи да наставе своју спортску каријеру.

Без обзира на коначан исход, ова прича већ је постала пример како спорт може постати много више од игре.

Судбина неколико фудбалерки из Ирана показала је колико танка може бити граница између спорта, политике и личне слободе, посебно када се спортски терен претвори у простор политичких порука и глобалне пажње.