ИГОР ПАНАРИН, ПУТИНОВ „МАКИЈАВЕЛИ“: За две године долазимо на Балкан

Професор Игор Панарин, доктор политичких наука и главни аналитичар Организације договора колективне безбедности (ОДКБ), војног савеза на челу с Русијом, прошле недеље је боравио у Београду. Зову га и Путинов Макијавели, због прецизних савета руском руководству, али он за себе каже да је стратешки аналитичар. У свом последњем обраћању нацији Владимир Путин изрекао је став да ће Америка доживети судбину СССР-а, а Панарин је још 1998. објавио да ће се САД распасти на шест делова 2010. године и сугерисао да је много боље да се то догоди на чехословачки, него на југословенски начин. До сада се то није десило, али Панарин тврди да би 2015. могла да буде преломна за САД.

У српској јавности највише је познат по томе што је 2006. најавио формирање Евроазијског савеза (ЕС), што је у том тренутку личило на научну фантастику. Ипак, од 1. јануара ове године, званично је заживела Евроазијска економска унија Русије, Белорусије и Казахстана, уз Јерменију и Киргизију које ускоро ступају у пуноправно чланство. Зато Панарина данас пажљивије слушају у свету.

Његова замисао је да ЕС има четири престонице: Санкт Петербург, Кијев, Алма Ату и Београд. Девет година касније, две од четири престонице већ су укључене у Евроазијски савез, док је на украјинском тлу дошо до велике кризе. Како је писао у својим радовима, прикључење Србије ЕС може се очекивати 2020. године.

– Идеју Евроазије први пут сам изнео 12. јануара 2006. и предложио да нова држава на челу има владара који се ротира са неким другим после извесног броја година, а да први буде Владимир Путин. Од четири престонице, Кијев је у овом тренутку отпао, постао је слаба карика евроазијске интеграције, јер су по њој нанети озбиљни ударци – објашњава шеф аналитике „руског НАТО-а”.

Видите ли и даље Србију и њену престоницу у саставу Евроазије?

Београд видим на челу велике балканске конфедерације, која би обухватала све балканске државе, могуће и Мађарску, и била део ЕС. Безусловно, престоница конфедерације била би у Београду, граду који се налази у центру овог региона. Моја идеја од пре девет година је делимично остварена. Осим Таџикистана, чије се приступање ускоро очекује, већ је потписан споразум о слободној трговини ЕС и Вијетнама, а интересовање показују Турска и Египат. Балкански вектор и Београд треба да буду веза са малом Азијом.

Да ли очекујете да се Украјина „врати” Евроазији, и на који начин?

Друге варијанте нема, мада не бих давао прецизне прогнозе. Преко Украјине сада иде главни напад на Евроазију. Први знак повратка Украјине, јесте мирно враћање Крима у састав Русије. То је веома важно и за Србију, јер Крим отвара евроазијска врата Београду. Реч је о геополитичком и духовно-моралном коридору. Русија је сконцентрисала моћну војну групацију на Криму. Војне базе НАТО у Бугарској и Румунији, сада су у домету руских ракета, као и црноморски мореузи. Ту више ниједан брод не може да прође.

У последње време све више се говори о гасоводу „Турски ток”? Очигледно би тај пројекат имао велики утицај на Балкан?

Посматрајте ствари још шире. „Турски ток” ће променити читаву конфигурацију односа и довести до преоријентације Украјине, јер она и сада једва преживљава, упркос томе што основни транзит гаса иде преко њене територије. Чим транзит престане и гас буде преусмерен на „Турски ток”, најкасније за пет година, Украјина неће моћи уопште да постоји. Обратите пажњу, рок за пуштање у погон „Турског тока” је 2020, што је уједно и датум који сам наговестио 2006. у концепцији за Србију и Балкан.

Да ли вашу концепцију читају у Кремљу?

Рекао бих да раде са њом у дослуху. То је 2006. била само идеолошка концепција, али данас видимо да она наилази на жесток отпор. Сетимо се Хилари Клинтон која је изјавила да ће САД учинити све да спрече настанак Евроазије. И они чине све. У Турској имамо покушаје обојене револуције. Али, ја вам кажем да је „Турски ток” сада одлично заштићен од наше војне групације на Криму. Не постоји више војна претња која може да га угрози.

Али, Турска је савезник САД?

Турска је веома важна компонента, али јој је избор и маневарски простор веома сужен. Јасно је да у ЕУ неће никада да их приме, а турска економска ситуација није једноставна. „Турски ток” даће Анкари могућност да буде пуноправан играч у Европи и читавом Медитерану.

Значи ли то да Русија „препушта” Србију Турској?

То је потпуно погрешан закључак. Наш стратешки задатак је да уз помоћ економских полуга ишчупамо Турску из агресивног војног блока НАТО. Али, Турска не може бити наш кључни савезник на Балкану. То треба да буде Београд, а Турска да утиче на своју зону одговорности на Блиском истоку.

Када ви очекујете да би се Београд придружио Евроазији?

Моја процена је била 2020. година. Украјинска криза се сада ту испречила и неопходно је да најпре она буде решена. Оба процеса, и у Украјини на Балкану треба да иду паралелно. Мислим да окончање украјинске кризе не треба очекивати у 2015, већ би то могло да се деси 2017, а после тога ћемо се окренути Балкану. Питање је само на колико делова ће се распасти Украјина.

Својевремено сте најавили и да ће САД да се распадне?

Њихов дуг је већ премашио 18,2 билиона долара, плафон задуживања је пробијен и почињу неконтролисани процеси. Амерички економисти упозоравају да крах може да се очекује већ у јуну ове године, али није најбитније да ли ће бити тада или можда у новембру. Сада jе пре свега реч о економској борби и о томе да ли ће Русија и Кина успети да у оквиру Брикса пређу на алтернативни финансијски модел. Ми већ имамо споразуме са земљама Брикса и Ираном о плаћањима у националним валутама, али ће се прави ефекат осетити 2017. године.

У исто време када очекујете решење за Украјину?

Русија може већ у децембру да изазове економски колапс у Украјини, захтевајући исплати дугова за гас. Али, сматрам да је много ефикасније ако се најпре изгради финансијска инфраструктура, у условима краха долара и читавог модела британских и америчких банака. Забрињава то што они са манијакалном упорношћу покушавају да са собом повуку и друге у провалију. За њих је рат основни начин решавања финансијских проблема.

Тагови: Бојан Билбија, Владимир Путин, Игор Панарин, ОДКБ, Русија, САД, СССР