„Помози ми кад ми је тешко, пјевати могу сам“, каже наш народ.
„Insieme, unite, unite, Europe“, пјевала је Европа, заједно са легендарним Тотом Котуњом. Пјевали смо и ми, из прикрајка се надајући позивници за улазак у европску породицу народа, пристајући да будемо и пасторчад – само да нас мајка Европа пригрли.
А, ових дана је свима постало јасно да ЕУ постоји само на папиру. Та велика и богата „породица“ одлучила је да на вапаје свог понајбољег „чеда“ – остане нијема. У једном од најтежих момената у модерној историји Италије, када је невидљиви непријатељ бацио на кољена, Европа је показала степен инертности и бездушности који вријеђа здрав разум.
„Француска и Њемачка заједно донирале су Италији више маски него Кина“, славодобитно је објавила Европска комисија.
Ова објава ЕК могла би послужити у као натпис на надгробној полочи Европске уније, која је кукавички „умрла“ оног момента када је окренула главу од италијанских мука.
Мит о европској солидарности завршио је у канализацији. Спрале су га сузе Италијана, који су у невјерици посматрали како их „породица“ напушта, а „агресори“ – спасавају.